![props.documentData.Authors[0].AdditionalInfo](https://staticeupravozato.mondo.rs/api/v3/images/215?ts=2024-03-13T18:04:28)
Najveća nuklearna elektrana u Evropi, Zaporožje, sa šest VVER reaktora od po 950 MW i ukupnom snagom od 5700 MW, tokom prethodnih sedmica dva puta je bombardovana dronovima samoubicama, od kojih je poslednji pogodio zgradu kantine u blizini reaktora. Ova elektrana koja je, kao i većina nuklearki, podignuta na velikoj vodi, na reci Dnjepar, zatekla se pre dve godine u okruženju ratnih sukoba između Ukrajine i Rusije. Mada su ratni rizici nepredvidljivi, mala je verovatnoća da slične eksplozije mogu nauditi samim reaktorima u Zaporožju, ali ono što izaziva zebnju je mogućnost da se prekine dotok vode i hlađenje reaktora, što je postalo zabrinjavajuće nakon prošlogodišnjeg rušenja brane Kahovka i isticanja istoimene akumulacije.
Zbog neophodnosti da se stalno hlade (čak i kad su isključeni sa mreže), savremeni nuklearni reaktori se obično podižu u blizini velikih reka, jezera i mora, pa je takav slučaj i sa reaktorima u Evropskoj uniji. Kada ostanu bez vode, reaktorima preti takozvani Fukušima scenario, kakav se dogodio 2011. godine kada je obale Japana pogodio zemljotres i razorni cunami koji je uništio agregate i pumpe za dotok vode.
Uzimajući u obzir velike izazove sa klimatskim promenama i plan o gašenju termoelektrana u Evropi do polovine 21. veka, nuklearna energija se vidi kao potencijalno rešenje. U pogledu globalnog zagrevanja, nuklearna energija je zaista ekološki čista jer energiju dobija iz fisionih procesa u reaktoru, nema sagorevanja, niti oslobađanja ugljen-dioskida (CO2). Mada je danas daleko bezbednija nego u prošlosti, u vreme pre Černobilja, ako se ipak desi kakav nepredviđeni incident, svaki reaktor može prerasti u veliki problem.
No, to je pitanje procene rizika i odluke da li će biti deo nuklearnog kluba za svaku pojedinačnu zemlju članicu. Trenutno se i bez zaključaka pronuklearne deklaracije koja je u martu doneta u Briselu, širom Evrope već gradi ukupno 10 novih reaktora – u Rusiji 4, u Ukrajini i Velikoj Britaniji po 2, a u Francuskoj i Slovačkoj po 1.
Međutim, borci za zaštitu životne sredine, pored rizika, ukazuju na još jedan problem – nuklearne elektrane, budući da su podignute na vodi koju koriste za hlađenje neizbežno greju te vodotokove. Preterano zagrejana voda u rekama i jezerima utiče na živi svet i okruženje, dovodi do izumiranja brojnih vrsta i šteti prirodi. Voda u rekama nije kontaminirana, budući da nije bilo incidenta sa curenjem radijacije iz reaktora, ali sama temperatura vode nanosi štetu životnoj sredini. Preterano zagrevanje vode je čak bio motiv da se neke elektrane u Velikoj Britaniji i Evropi, a posebno u Nemačkoj, zatvore kako bi se očuvali narušeni ekosistemi.
Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), čak i nakon što je Nemačka ugasila svoje reaktore, danas u Evropi ima 168 nuklearnih reaktora čija ukupna instalisana snaga dostiže skoro 150.000 megavata. Većina operativnih reaktora se nalazi u Evropskoj uniji, ali 67 radi u zemljama koje nisu članice EU – kao nuklearna sila, Ruska federacija danas ima 37 operativnih reaktora, Belorusija 2, Švajcarska 4, Velika Britanija 9, a Ukrajina 15, među kojima su i zaporoški reaktori.
Najveći udeo od ukupno oko 100 reaktora Evropske unije nalazi se, po tradiciji, u Francuskoj, koja ima 56 reaktora. Značajne nuklearne kapacitete imaju i Španija, Češka, Slovačka i Belgija. Zapravo, kad se gleda na nivou cele Unije, situacija je doslovno podeljena – pola članica ima aktivne reaktore, a pola nema. Mnoge države, kao i Srbija, uopšte nemaju komercijalne nuklearne reaktore, niti ih trenutno grade. Neke su, poput Italije i Nemačke, imale znatan kapacitet, ali su svoje reaktore ugasile što zbog toga što im je istekao radni vek, što zbog političkih odluka ili zaštite živog sveta u okruženju (mahom zbog pregrejane vode u rekama).
Na obali Mediterana nema mnogo nuklearki. Jedan reaktor na obali mora ima Španija – to je reaktor Vandelos 2, na Mediteranu, na obali Balearskog mora, južno od Barselone, dok se preostali španski reaktori nalaze na rekama u unutrašnjosti Iberijskog poluostrva. No, mnogobrojni operativni reaktori na severu Evrope nalaze se na obalama mora. Na Baltiku, tri lokacije nuklearnih elektrana nalaze se u Švedskoj i dva u Finskoj. Malo južnije, Belgijanci na dve lokacije, Borsel i Doel, na Severnom moru imaju priobalne reaktore.
Francuska, koja je premrežena reaktorima i lokacijama nuklearnih elektrana, na obali ovog mora ima četiri elektrane – Gravlin kod Denkerka sa šest reaktora, Penli sa dva, Flamanvil i Paluel sa četiri i svi se nalaze u Normandiji. Međutim, većina francuskih reaktora, od onih koji nisu na morskoj obali, nalazi se u blizini velikih francuskih reka u unutrašnjosti zemlje.
Na velikoj evropskoj reci, na Dunavu, nalazi se niz nuklearki. U Mađarskoj u elektrani Pakš, na toku Dunava, nedaleko od srpske i hrvatske granice, nalaze se četiri VVER440/V-213 reaktora ukupne snage oko 1900 MW, a planira se izgradnja još dva reaktora od po 1000 MW. Južnije, u Bugarskoj, na Dunavu postoje dve nuklearne elektrane, Kozloduj i Belene, ali samo na jednoj postoje operativni reaktori.
Trenutno je u susedstvu Srbije aktivno devet reaktora čija je ukupna instalisana snaga veća od 5900 megavata. Oni se nalaze u četiri države: četiri reaktora su u Mađarskoj, dva u Bugarskoj, dva u Rumuniji i jedan u Sloveniji. Topla voda iz svakog od njih otiče niz Dunav.
Dva reaktora od po 1000 MW u elektrani Belene nikada nisu završena. Njihova izgradnja je zaustavljena početkom devedesetih godina 20. veka, a pokušaj obnove ideje se okončao zbog nesreće u Fukušimi. U Kozloduju, na obali Dunava, izgrađeno je čak šest reaktora od 1974. godine. Prva četiri su bili reaktori sovjetske tehnologije koji su dugo bili predviđeni za gašenje. Jedinice 1 i 2 su ugašene u decembru 2002. godine, a jedinice 3 i 4 u decembru 2006, neposredno pred ulazak Bugarske u Evropsku uniju. U Kolzoduju danas rade dva ruska, ali znatno savremenija i bezbednija VVER-1000 reaktora sa vodom pod pritiskom koji su izgrađeni 1988. i 1992. godine, ukupne snage 2006 MW.
Trenutno je u susedstvu Srbije aktivno devet reaktora čija je ukupna instalisana snaga veća od 5900 megavata. Oni se nalaze u četiri države: četiri reaktora su u Mađarskoj, dva u Bugarskoj, dva u Rumuniji i jedan u Sloveniji. Topla voda iz svakog od njih otiče niz Dunav.
Na Dunavu se nalazi i rumunska nuklearna elektrana, Černa voda, koja je smeštena na donjem toku reke, blizu ušća u Crno More. Postojali su planovi za veći broj reaktora, ali trenutno u Černoj vodi rade dva CANDU 6 reaktora kanadske proizvodnje, snage po 655 MW, koji kao moderator koriste tešku vodu.
Mnogi drugi evropski reaktori takođe se nalaze u Podunavlju, ali nisu na samom Dunavu, nego se nalaze na njegovim pritokama – takvi su na primer reaktori u mestu Mochovce u Slovačkoj i reaktor u Krškom u Sloveniji. Ovde, na pola puta između Ljubljane i Zagreba, Slovenija poseduje jedan Westinghouse PWR reaktor sa vodom pod pritiskom, čija je snaga na pragu oko 690 MW, a najavljena je izgradnja još jednog reaktora od 1000MW na istoj lokaciji. Budući da u sušnim godinama gornji tok Save ume da značajno opadne, hlađenje reaktora na ovoj lokaciji nije idealno.
Na Savi i mahom na toku Dunava, brojni reaktori iz zemalja Evropske unije očigledno okružuju Srbiju, koja spada u nenuklearne zemlje i gde je posebnim zakonom, poznatim kao Moratorijum, već decenijama bila zabranjena izgradnja nuklearnih postrojenja. Uprkos tome, Srbija je doslovno okružena nuklearnim reaktorima – u neposrednoj okolini naše zemlje postoji čitav arsenal nuklearnih elektrana.
Naime, trenutno je u susedstvu Srbije aktivno devet reaktora čija je ukupna instalisana snaga veća od 5900 megavata. Oni se nalaze u četiri države: četiri reaktora su u Mađarskoj, dva u Bugarskoj, dva u Rumuniji i jedan u Sloveniji. Topla voda iz svakog od njih otiče niz Dunav.
