U trenutku kada se svet suočava s klimatskom stagnacijom, a geopolitičke tenzije se produbljuju, klimatska saradnja ostaje retko i dragoceno polje na kojem Evropska unija može voditi konstruktivan dijalog s Kinom. U tom kontekstu, strateška upotreba klimatske diplomatije ne predstavlja samo ekološku nužnost, već i geopolitički imperativ.
Sa predstojećim klimatskim samitom COP30 u brazilskom Belemu, globalni klimatski poredak ulazi u zabrinjavajuću fazu zastoja. Poslednji međunarodni pregovori razotkrili su jaz između obećanja i realizacije, dok istovremeno raste potreba za hitnim i ambicioznim merama. U tom okruženju, Kina, sa svim svojim kontradikcijama, ostaje ključni akter, a Evropska unija mora mudro iskoristiti svaki kanal koji može doneti napredak, piše Euraktiv.
Kina između uglja i vetroturbina
Kina danas predstavlja paradoks u globalnim klimatskim naporima. S jedne strane, Peking se nameće kao globalni lider u proizvodnji i izvozu čiste tehnologije, dominira lancima snabdevanja solarnim panelima, baterijama i električnim vozilima. Istovremeno, domaća energetska politika jasno pokazuje da je ugalj i dalje centralni stub njenog energetskog sistema.
Nedavno usvojeni kineski Zakon o energiji otvoreno definiše ugalj kao "osnovnu garanciju i regulator sistema", dok podaci pokazuju da preko 70 posto kineskih emisija CO₂ iz sagorevanja fosilnih goriva i dalje potiče upravo iz ovog izvora – najvećim delom iz sektora proizvodnje električne energije.
Ova dvostruka putanja nije ni greška ni privremeno rešenje. Naprotiv, ona je duboko promišljena strategija. Obnovljivi izvori energije razvijaju se radi ekonomske konkurentnosti, dok fosilna goriva ostaju instrument političke i društvene stabilnosti. Kineska klimatska politika tako ne teži globalnom liderstvu iz uverenja, već deluje kroz prizmu nacionalnog interesa.
Dijalog koji opstaje i u najtežim uslovima
Uprkos sve većim tenzijama u trgovinskim odnosima, naročito oko evropskog mehanizma za prilagođavanje emisija na granici (CBAM), klimatski dijalog između EU i Kine još uvek funkcioniše. Na nedavnom Visokom dijalogu EU–Kina u julu 2025, obe strane potvrdile su značaj saradnje pred predstojeće klimatske pregovore.
Dok je potpredsednik kineske vlade Ding najavio predstavljanje novog, sveobuhvatnog nacionalnog doprinosa (NDC) do jeseni, evropska komesarka Teresa Ribera naglasila je potrebu za ubrzanjem zajedničkih koraka ka postizanju ambicioznijih ciljeva. Iako konkretniji rezultati izostaju, sama činjenica da se dijalog održava i dalje – u vremenu globalnih podela – ima težinu.
Gde EU može ostvariti uticaj?
Realnost nalaže trezven pogled. Kina neće menjati svoju putanju zbog moralnih apela sa Zapada. Umesto toga, EU bi trebalo da se fokusira na oblasti gde su interesi bar delimično usklađeni i gde postoji realna mogućnost napretka.
Jedno od tih polja je razvoj kineskog sistema trgovine emisijama. Tehnička saradnja može doprineti jačanju kapaciteta za praćenje, izveštavanje i verifikaciju emisija, a u dugoročnijoj perspektivi, otvoriti prostor za međusobno povezivanje tržišta ugljenika.
Druga oblast je smanjenje emisija metana, gasa sa snažnim efektom staklene bašte, ali i relativno niskim troškovima za smanjenje. I bez formalnog priključenja Globalnoj metanskoj inicijativi, Kina bi kroz bilateralne projekte u rudarskom i poljoprivrednom sektoru mogla ostvariti konkretne rezultate.
Najmanje politizovano, ali potencijalno najplodnije polje saradnje, jeste oblast prilagođavanja klimatskim promenama. Kina i EU već investiraju u infrastrukturne projekte otpornosti, sisteme ranog upozoravanja i klimatsko planiranje u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Usklađivanje tih napora – makar i neformalno – moglo bi doneti stvarne koristi zemljama u razvoju, ali i pokazati kako zajednički rad donosi konkretne rezultate, bez potrebe za ideološkim saglasjem.
"EU mora igrati pametno i kolektivno"
Evropska unija ne može sebi priuštiti iluzije. Pozivi Brisela da Kina do 2035. uspostavi silaznu putanju emisija nailaze na ograničen odjek, naročito dok Unija još uvek nije precizirala sopstvene ciljeve za isti period. Dodatno, trgovinski mehanizmi poput CBAM-a dodatno komplikuju prostor za konstruktivan dijalog.
U toj situaciji, EU mora koristiti multilateralne koalicije – povezivanjem sa zemljama koje su najugroženije klimatskim promenama, sa rastućim ekonomijama i finansijskim institucijama. Umesto oslanjanja na deklarativni moralni autoritet, treba graditi pritisak kroz realne instrumente, ali istovremeno nuditi i puteve ka saradnji.
Klimatska diplomatija sa Kinom neće rešiti sve nesuglasice niti izgraditi poverenje koje nedostaje, piše briselski portal, ali podseća da bi mogla stvoriti prostor za značajne pomake tamo gde se interesi preklapaju. U svetu gde su klimatski izazovi sve hitniji, a geopolitika sve polarizovanija, takvi pomaci na marginama često znače razliku između stagnacije i napretka.
U toj borbi, Evropska unija mora ostati angažovana, pragmatična i strateški strpljiva. Jer upravo na marginama, često se vodi odlučujuća borba za budućnost planete.
(EUpravo zato.rs)
