Šengenska zona uglavnom funkcioniše kao jedinstvena jurisdikcija za međunarodna putovanja, sa zajedničkom viznom politikom.
Područje je dobilo ime po Šengenskom sporazumu koji je 1985. godine potpisan u Šengenu u Luksemburgu.
Od 29 država članica Evropske unije, 23 su potpuno u Šengenskoj zoni, a dve samo vazdušno i pomorski.
Od četiri članice EU koje nisu potpuno deo šengena, tri - Bugarska, Kipar i Rumunija - zakonski su obvezne da se pridružie u budućnosti.
Irska je zadržala mogućnost odbijanja i umesto toga vodi sopstvenu politiku viza.
Dana 31. marta 2024. Bugarska i Rumunija pridružile su se Šengenu, ali samo vazdušnom i pomorskom granicom, a o kopnenim granicama će se razgovarati u decembru ove godine.
Četiri države članice Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA): Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska, nisu članice EU, ali su potpisale sporazume u vezi sa Šengenom.
Šengenska zona uključuje i tri evropske mikro države - Monako, San Marino i Vatikan, koje održavaju otvorene granice za putnički promet s drugim zemljama članicama Šengena.
Šengensko područje ima gotovo 420 miliona ljudi i površinu od 4.312.099 km2.
Oko 1,7 miliona ljudi svakodnevno putuje na posao preko interne evropske granice, a u nekim regionima ti ljudi čine do trećinu radne snage.
Smanjenje troškova trgovine zbog Šengena varira od 0,42% do 1,59%, zavisno od geografskog položaja, trgovinskih partnera i drugih faktora.
Zemlje izvan Šengena takođe imaju koristi, mada su države u Šengenu pojačale graničnu kontrolu sa zemljama koje nisu u zoni.
Istorija Šengenskog Sporazuma
Šengenski sporazum potpisalo je 14. juna 1985. godine 5 od 10 država članica u Šengenu u Luksemburgu.
Šengensko područje uspostavljeno je odvojeno od Evropskih zajednica, kada se nije mogao postići konsenzus među svim državama članicama EK o ukidanju granične kontrole.
Sporazum je dopunjen 1990. godine Šengenskom konvencijom, koja je predložila ukidanje kontrole na unutrašnjim granicama i zajedničku viznu politiku.
Sporazumi i pravila usvojena na osnovu njih bili su u potpunosti odvojeni od struktura EK i doveli su do stvaranja Šengenske zone 26. marta 1995.
Kako je više država članica EU potpisivalo Šengenski sporazum, postignut je konsenzus o njegovom uvođenju u procedure EU.
Sporazum i s njim povezane konvencije ugrađeni su u glavne tokove prava Evropske unije Amsterdamskim ugovorom 1997. godine, koji je stupio na snagu 1999. godine.
Posledica toga što je Sporazum deo evropskog prava je da se bilo kakva izmena i dopuna ili propisi vrše u okviru njegovih procesa, u kojem nisu članice ne-EU.
Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska od 1923. godine upravljaju Zajedničkom putnom zonom (CTA) (s međusobnim putovanjem bez pasoša i slobodom kretanja), ali Ujedinjeno Kraljevstvo ne želi da ukine graničnu kontrolu s bilo kojim drugim zemljama i odustalo je od Sporazuma.
Iako nije potpisala Šengenski sporazum, Irska je uvek gledala povoljnije na pridruživanje, ali to nije učinila kako bi održala CTA i svoju otvorenu granicu sa Severnom Irskom.
Ekonomija
Za bilo koje dve države u Šengenu, ukupna trgovina između njih povećava se za približno 0,1% godišnje.
Ista količina povećanja trgovine ponovo se postiže za svakih 1% godišnjeg povećanja imigracije između zemalja.
U proseku, na svakoj granici uklanjanje kontrola ekvivalentno je uklanjanju carine od 0,7%, a uštede na trgovinskom putu rastu s brojem pređenih unutrašnjih granica. Zemlje izvan šengenske zone takođe imaju koristi.
Oko 1,7 miliona ljudi svakodnevno putuje na posao preko evropske granice, a u nekim regijama ti ljudi čine do trećinu radne snage.
Na primer, 2,1% radnika u Mađarskoj radi u drugoj zemlji, prvenstveno Austriji i Slovačkoj.
Drumskim prevozom robe godišnje treba da bude prevezeno oko 57 miliona tereta u vrednosti od 2,8 milijardi evra.
Trgovina robom pogođena je snažnije od trgovine uslugama, a pad troškova trgovine varira od 0,42% do 1,59%, u zavisnosti od različitih faktora.
Policijska i pravosudna saradnja
Da bi se suprotstavio potencijalno otežavajućim efektima ukidanja granične kontrole na nedokumentovanu imigraciju i prekogranični kriminal, Šengenska pravna tekovina sadrži kompenzacijske policijske i pravosudne mere.
Glavni među njima je Šengenski informativni sistem (SIS), što je baza podataka kojom upravljaju sve države EU i Šengena i koja je do januara 2010. sadržala više od 30 miliona unosa, a do januara 2014. više od 50 miliona unosa, prema dokumentu koji je Veće Evropske unije objavilo u junu 2015.
Oko 1 milion prijava odnosi se na osobe, od kojih 72% nije smelo da uđe ili boravi u šengenskoj zoni. Samo 7% osoba navedenih u SIS bazi podataka su nestale osobe.
Odredbe u ugovorima o Evropskoj uniji
Pravna osnova za Šengen u ugovorima o Evropskoj uniji ubačena je u Rimskom ugovoru, članom 2. tačkom 15. Ugovora iz Amsterdama.
Ovim je umetnut novi naslov pod nazivom "Vize, azil, imigracija i druge politike povezane sa slobodnim kretanjem osoba" u ugovor, koji je numerisan kao naslov IV, i koji sadrži članove 61 do 69.
Lisabonski ugovor bitno menja odredbe članova iz naslova, preimenuje naslov u "Područje slobode, sigurnosti i pravde" i deli ga na pet poglavlja, nazvanih "Opšte odredbe", "Politike granične kontrole, azila i imigracije"," Pravosudna saradnja u građanskim stvarima", "Pravosudna saradnja u krivičnim stvarima" i" Policijska saradnja".
(M.A./EUpravo zato)
