Otkako je počeo rat u Ukrajini, spisak kandidata i potencijalnih kandidata za članstvo u EU se proširio, a istovremeno je porasla i pažnja usmerena ka Zapadnom Balkanu. Međutim, promenjena geopolitička realnost naterala je mnoge da se zapitaju o realnim kapacitetima Unije da deluje brzo i efektivno kao zajednica koja bi sa sadašnjih 27 članica prerasla na više od 30.
Evropska komisija je među prvima to prepoznala i još 2024. godine objavila preliminarni pregled stanja, ukazujući na neophodne institucionalne promene kako bi se izbegla disfunkcionalnost Unije usled proširenja. Sada je i Evropski parlament nastavio raspravu o toj temi.
Naravno, imajući u vidu da političke grupacije imaju različite stavove o prioritetima, kako u pogledu proširenja EU, tako i unutrašnje integracije, i sama debata bila je veoma dinamična. U nastavku se izlažu i sumiraju ključni stavovi, raspoređeni prema veličini političkih grupacija.
· Evropska narodna partija (EPP)
Članovi EPP-a potvrdili su svoju stratešku posvećenost proširenju, predstavljajući ga kao pitanje mira, bezbednosti i evropskog jedinstva. Parlamentarci su istakli da su zemlje kandidati poput Ukrajine i Moldavije spremne da krenu napred, ali su uputili oštre kritike na račun dosadašnjeg "tehnokratskog" pristupa Evropske komisije koji nije doneo značajan napredak za Zapadni Balkan. Međutim, stavovi o institucionalnoj reformi unutar grupe ostaju pomešani i u određenoj meri rezervisani.
Dok su neki članovi EPP-a priznali potrebu da se preispitaju pravila jednoglasnosti u specifičnim oblastima poput spoljnopolitičkih sankcija, drugi su upozorili na potrebu da se ipak očuva pravo veta država članica. Tvrdili su da proširenje i nacionalni suverenitet mogu koegzistirati, navodeći uspešno proširenje iz 2004. kao dokaz da pravo veta nije omelo napredak.
Grupa je upozorila da bi povezivanje proširenja sa širokim institucionalnim promenama moglo imati kontraefekat i produbiti unutrašnje podele.
· Progresivni savez socijalista i demokrata (S&D)
U ovoj debati, S&D grupa je proširenje predstavila kao strateški prioritet i moralnu obavezu. Sa Rusijom koja učvršćuje kontrolu nad istočnim susedstvom EU, socijaldemokrate su naglasile da EU mora odlučno delovati kako bi proširila mir i demokratiju. Ipak, jasno su stavili do znanja da spremnost mora postojati sa obe strane: zemlje kandidati moraju ispuniti standarde EU, a EU mora reformisati svoje institucije.
S&D parlamentarci su snažno podržali odustajanje od jednoglasnosti u odlučivanju i istakli kako su neke zemlje, poput Mađarske, zloupotrebile veto kako bi paralizovale Uniju. Iako su priznali da je promena ugovora teško ostvariva, pozvali su EU da bolje koristi postojeće alate, poput pojačane saradnje i konstruktivnog uzdržavanja.
· Patriote za Evropu (PfE)
PfE članovi su tokom debate odlučno odbacili ubrzanje procesa proširenja. Tvrdili su da bi brzo priključenje Ukrajine unelo konflikt i nestabilnost u Uniju, optužujući istovremeno Komisiju da ignoriše kopenhaške kriterijume tokom pregovora.
Takođe su upozorili na ekonomske i socijalne posledice, ističući da bi proširenje bilo finansijski neodrživo i da bi sadržalo rizik od "socijalnog dampinga". Proširenje bi bilo, kako kažu, kao ukrcavanje putnika na brod koji tone. Umesto toga, u trenutnim okolnostima, stavili su akcenat na potrebu za remont evropske kuće. Po njihovom mišljenju, ukidanje jednoglasnosti je antidemokratski potez. Po njima, Evropi je potrebna reforma—ali takva koja vraća suverenitet članicama, a ne centralizuje moć.
· Evropski konzervativci i reformisti (ECR)
ECR grupa je obazrivo podržavala kako reforme same Unije tako i samo proširenje. S jedne strane, nesumnjivo prepoznaju geopolitički značaj proširenja. S druge strane, ukazivali su da Unija trenutno uopšte nije spremna za proširenje, dok su pojedini isticali bojazan da bi se time mogao uvesti nestabilnosti iz nerešenih regionalnih pitanja.
Po njihovom mišljenju, EU ne sme širiti članstvo dok su njeni interni mehanizmi u neredu. Kao što im i naziv grupe govori, oni jesu spremni za reforme – ali na način koji neće umanjiti suverenitet država članica. Tu je bitno naglasiti da su odbacili ono što vide kao pokušaje da se razvodni nacionalni uticaj pod izgovorom proširenja.
· Obnovimo Evropu (Renew Europe)
Liberalni evroparlamentarci su bili među najglasnijima u pozivima na duboke institucionalne reforme uz paralelno sprovođenje proširenja. Opisali su trenutnu arhitekturu EU kao neprikladnu za Uniju sa 30 ili više članica i upozorili na paralizu ako se zadrže pravila jednoglasnosti. Insistirali su da je promena ugovora neophodna, a ne opcionalna, i da proširenje i reforme moraju ići zajedno. Pozvali su na šire korišćenje kvalifikovane većine, posebno u spoljnoj politici i budžetskim pitanjima, i predložili fazno pristupanje kako bi se zemlje kandidati koje sprovode reforme nagradile ranije u procesu.
Po njihovom mišljenju, odbijanje reformi sada bi bilo strateško samosabotiranje i narušilo bi globalni kredibilitet EU. Takođe su kritikovali Evropski savet što nije reagovao na pozive za pokretanje konvencije o izmeni ugovora.
· Zeleni/EFA (Verts/ALE)
Zeleni su iskoristili sednicu da naglase potrebu za jačom, ujedinjenijom i demokratskijom Evropom, kako bi se odgovorilo na globalne pretnje i dalo smisao proširenju. Tvrdili su da nacionalizam malih država i pravo veta predstavljaju ozbiljan rizik, nazivajući veto "poklonom za Putina" i preprekom koherentnosti EU.
Snažno su se zalagali za reformu ugovora, uključujući uspostavljanje funkcije evropskog premijera i ministra spoljnih poslova, kao i jačanje uloge Evropskog parlamenta. Iako su bili snažno za proširenje, posebno za zemlje koje ostvaruju napredak u vladavini prava, naglasili su da je institucionalna transformacija ključna kako bi EU ostala funkcionalna i demokratska.
· Levica (GUE/NGL)
Levica je istakla da proširenje treba da služi narodima Evrope, a ne da se svede na geopolitički potez. Shodno tome, upozorili su na opasnost da se proces pretvori u sukob blokova i tvrdili da, umesto toga, proširenje mora ići ruku pod ruku sa izgradnjom socijalno pravednije i demokratskije Evrope.
Posebno su zahtevali da reformski procesi stave u prvi plan prava radnika, socijalnu zaštitu i odgovorno upravljanje. Bez takve vizije, upozorili su, proširenje bi moglo postati mehanizam za produbljivanje nejednakosti i jačanje korupcije. Stoga su poručili da nema smislenog proširenja bez društveno ambicioznog projekta. Takođe su pozvali na veću transparentnost i otvorenu debatu o tome kako bi proširenje uticalo na donošenje odluka i budžetsku ravnotežu Unije.
· Evropski suverenisti (ESN)
Izražavajući duboki skepticizam, ESN grupa je upozorila da je EU već u krizi i da nije spremna za širenje. Tokom izlaganja, snažno su se usprotivili svakom pokušaju slabljenja nacionalnog suvereniteta, poput ukidanja veta ili dodatnog osnaživanja institucija EU. Odbacili su korišćenje proširenja kao geopolitičkog alata i pozvali na povratak "Evropi suverenih nacija".
Po njihovom mišljenju, svaki pokušaj centralizacije odlučivanja ugrožava i demokratiju i nacionalni identitet. Smatraju da je proširenje pod trenutnim uslovima neodgovorno i politički motivisano.
· Nepridruženi parlamentarci (NI)
Među nepridruženim parlamentarcima, protivljenje proširenju bilo je često direktno. Neki su tvrdili da je težnja ka proširenju—posebno u slučaju Ukrajine—neiskrena i finansijski neodrživa, vođena ratnom politikom, a ne zaslugama. Drugi su postavili pitanje socijalnih i ekonomskih posledica, naročito na poljoprivredu i energetski sektor, i upozorili da će proširenje dodatno opteretiti postojeće države članice.
Opšta poruka iz ovog dela Parlamenta bila je jasna: najpre srediti stanje u EU, pa tek onda razmatrati proširenje, i prestati tretirati proširenje kao moralnu obavezu, umesto kao praktični politički izbor.
Debata u Evropskom parlamentu pokazuje odnos snaga
Debata u Evropskom parlamentu pokazuje da među političkim akterima postoji širok konsenzus o strateškoj važnosti proširenja, ali i razlike u pogledu tempa i obima institucionalnih promena koje bi trebalo da ga prate.
Dok mnogi parlamentarci proširenje vide kao sredstvo za jačanje mira, stabilnosti i evropskih vrednosti, brojni su upozorili da, bez prethodnih ili paralelnih reformi unutar same Unije, posebno u domenu odlučivanja, budžetske održivosti i vladavine prava, proces može proizvesti nove tenzije i institucionalnu nestabilnost.
Ukupno gledano, iako ne postoji potpuna saglasnost o vrsti i tempu reformi, to što se o njima otvoreno raspravlja na najvišem političkom nivou pokazuje da Unija aktivno razmatra kako da proširenje bude održivo i korisno, kako za trenutne članice, tako i za one koje teže članstvu.
(EUpravo zato.rs)