Kako korupcija i rodna nejednakost utiču na borbu protiv klimatskih promena?

Čak i sredinom ovog veka institucionalno okruženje u dosta zemalja u razvoju će kaskati u odnosu na, na primer, zemlje članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Ovo će biti ključno za uspeh klimatskih politika i treba se uzeti u obzir u projekcijama stanja budućih društava.

Pre toga, važno je da se kratko upoznamo sa scenarijima o tome kako bi mogla izgledati buduća društva, takozvanim Putanjama socio-ekonomskog razvoja (eng. Shared Socioeconomic Pathways). O posledicama klimatskih promena često govorimo u budućem vremenu. Pomoću kompleksnih modela koji simuliraju geofizičke veze između atmosferskih i okeanskih parametara, naučnici mogu ponuditi odgovore na pitanja kao što je: kako će izgledati globalna ili regionalna klima ako se prosečna globalna temperatura poveća za 1, 2, 3 ili više stepeni Celzijusa.

Ali da bi zaista ustanovili kako će drugačije klimatske prilike uticati na društvo i privredu, potrebna nam je određena predstava o nekim opštim karakteristikama budućih društava. Međutim, i eksperti i laici bi mogli kreirati svoju verziju društva u 2050. ili 2100. godini, što bi dovelo do bezbroj scenarija koji ne bi bili od značajne koristi niti za nauku niti za političare. S ciljem da olakšaju poređenje, grupa naučnika s univerziteta i istraživačkih instituta širom sveta koji se bave modeliranjem klimatskih promena usaglasila se oko pet scenarija budućeg društveno-ekonomskog razvoja.

Scenariji su klasifikovani prema preprekama koje određene društvene karakteristike predstavljaju za smanjenje emisija ili prilagođavanje klimatskim promenama. Ovih pet scenarija obuhvata širok raspon mogućih "budućnosti", tako da se mogu ispitati razlike između najboljeg i najgoreg scenarija, te onih između. Radi ilustracije, uzmimo primer dva scenarija: scenario održivosti i scenario regionalnog rivalstva.

U scenariju održivosti svet se postepeno ali odlučno okreće prema inkluzivnom razvoju koji poštuje granice okoline. Upravljanje javnim dobrima se poboljšava, akcenat je na međunarodnoj saradnji i solidarnosti, rastu ulaganja u obrazovanje i zdravstvo, a dosadašnji fokus samo na ekonomski rast se okreće u korist holističkog shvatanja ljudskog blagostanja. Kroz posvećenost postizanju ciljeva održivog razvoja, smanjuje se nejednakost kako između, tako i unutar država. Potrošnja se usmerava prema energetskoj efikasnosti i smanjenju intenziteta upotrebe prirodnih resursa.

Druga krajnost spektra scenarija je scenario regionalnog rivalstva i on je najgori od svih pet, zbog ogromnih izazova koje predstavlja za smanjenje emisija i prilagođavanje. Zbog jačanja nacionalizma i zaštite nacionalnih interesa poput konkurentnosti i sigurnosti nauštrb međunarodne saradnje, rađaju se novi regionalni konflikti zbog kojih se većina zemalja fokusira na domaće ili, u najboljem slučaju, regionalne probleme. Umesto cilja globalnog održivog razvoja, većina zemalja se fokusira na energetsku i prehrambenu sigurnost samo unutar vlastitih granica. Ulaganja u obrazovanje i tehnološki razvoj opadaju, ekonomski razvoj slabi, a nejednakosti su sve izraženije. Rast stanovništva je nizak u razvijenim, a izražen u zemljama u razvoju. Zbog niskog interesa za rešavanje problema vezanih za okolinu, priroda je sve ugroženija u nekim regijama.

Iako su ovde predstavljeni kao vrlo uopšteni narativi, različite dimenzije poput rasta stanovništva, stope obrazovanja, ekonomskog rasta, urbanizacije, nejednakosti, kvantifikovane su uz pomoć raznih indikatora u skladu sa opisima svakog od scenarija. Tako da svaki scenario daje prilično kompletnu sliku stanja i stepena razvoja društva.

Recimo, u najboljem scenariju, ukupno svetsko stanovništvo 2050. godine iznosi oko 8 milijardi i od toga je oko 25 procenata visokoobrazovanog stanovništva, dok u najgorem slučaju ukupan broj prelazi 10 milijardi a 20 procenata svetskog stanovništva je još uviek bez ikakvog formalnog obrazovanja.

Ovakve procene postoje za ostale nabrojane faktore za ceo 21. vek. Važnost ovih scenarija leži u primeni u modelima koji procenjuju rizike od klimatskih promena.

U svojim istraživanjima dodala sam dve dimenzije društveno-ekonomskog razvoja koje su ključne za razumevanje kapaciteta za nošenje sa klimatskim promenama: institucionalno okruženje i rodnu jednakost. Analize na koje ću se fokusirati u ovom tekstu su proširile spektar mogućnosti modeliranja društveno-ekonomskih aspekata klimatskih promena, posebno zato što se bave dimenzijama koje su do sada bile zanemarene u naučnoistraživačkom svetu, bar u kvantitativnom delu na koji se oslanjamo kada radimo projekcije uticaja klimatskih promena.

Značaj snažnih institucija

Uz pristup finansijskim resursima, kvalitet institucionalnog okruženja je najvažniji činilac kapaciteta za prilagođavanje klimatskim promenama. Efikasne institucije potrebne su da bi se klimatskim politikama dao prioritet i da bi se implementirale na nacionalnim i lokalnim političkim agendama tako da lokalno stanovništvo oseti konkretne koristi i smanji izloženost posledicama klimatskih promena.

Sa druge strane, korumpirane institucije i politički akteri mogu predstavljati ogromne prepreke kako za šire razvojne procese, tako i specifično za klimatske promene. Snažna institucionalna okruženja i kontrola nad korupcijom su povoljni za saradnju sa donatorima, koji imaju garanciju da će donirana sredstva biti efikasnije iskorišćena nego u korumpiranom sistemu.

U nedavnom istraživanju o razlozima za brojne neuspele projekte navodnjavanja u Africi, razlog nije bio nedostatak finansijskih sredstava nego visok nivo korupcije. S obzirom na nepovoljne indikatore korupcije u zemljama Zapadnog Balkana, posebno u Bosni i Hercegovini i Srbiji, korisno bi bilo skrenuti pažnju i u empirijskim studijama na povezanost ove problematike s pitanjima prilagođavanja na klimatske promene.

U kontekstu scenarija, koje sam spomenula na početku, analizirala sam institucionalne indikatore. Korišćenjem statističkih metoda koje mere razlike između zemalja i promene unutar zemalja tokom prethodnih trideset godina, analizirala sam potencijalne putanje jačanja institucija i poboljšanja zakonodavne efikasnosti, vladavine prava i iskorenjivanja korupcije.

U scenariju održivosti, recimo, skoro sve zemlje na svetu bi mogle dostići visoke vrednosti indikatora snažnih institucija do kraja 21. veka. Međutim, u scenariju regionalnog rivalstva, slabo institucionalno okruženje karakteriše zemlje u kojima 2050. živi oko 3 milijarde ljudi. I na kraju veka, jako mali napreci su postignuti u poređenju sa scenarijima održivog razvoja.

Nejednakosti između većinom bogatih zemalja severne hemisfere i siromašnijih zemalja u južnoj hemisferi su itekako izražene i u trenutnom preseku indikatora kvalitetnih institucija, i u budućim scenarijima. Kao što je prikazano na slici 1, za države poput Nemačke ili Japana, razlike između scenarija tokom 21. veka su minorne. Sa druge strane, za većinu zemalja u Africi i Aziji, ogromne razlike postoje između scenarija jake međunarodne saradnje, pojačanih investicija u jačanje vladavine prava i iskorenjivanja korupcije.

Nažalost, kao što se može videti na primeru Sirije, ovi scenariji ne uzimaju u obzir mogućnost izbijanja ratova ili sličnih destabilizujućih događaja koji, naravno, nanose ogromnu štetu ne samo za karakteristike dobre vladavine, nego i za celokupno društveno-ekonomsko stanje.

Ukoliko se kvalitet institucija ne poboljša i korupcija se ne iskoreni, mnoge zemlje u razvoju bi se mogle suočiti sa još ozbiljnijim problemima u budućnosti kako posledice klimatskih promena budu postajale intenzivnije.

Ne tako intuitivna veza s rodnom ravnopravnosti

Značaj rodne jednakosti za borbu protiv klimatskih promena možda nije tako očit. Međutim, kao što je Jovana Stanković pisala u decembru prošle godine, žene su više ugrožene klimatskim promenama nego muškarci. Međutim, izraženija ranjivost na uticaje klimatskih promena nije posledica karakteristika svojstvenih ženama. Nepovoljan položaj je zapravo prouzrokovan nizom društvenih i kulturoloških faktora zbog kojih žene nemaju pristup resursima poput finansija, informacija, tehnologije, obrazovanja, samostalnog prihoda, a istovremeno su odgovorne za kućne poslove, brigu o deci i starima.

U svom istraživanju posebnu pažnju posvetila sam indikatorima rodne nejednakosti koji se mogu koristiti u scenarijima budućeg društveno-ekonomskog razvoja. Brojčano formulisanje rodne nejednakosti je nezahvalan poduhvat, s obzirom na to da je teško, možda i nemoguće, jednim brojem obuhvatiti sve aspekte u kojima su žene i muškarci u društvu nejednaki.

Čak i merenje nejednakosti u platama, što možda zvuči jednostavno, zapravo je dosta komplikovano zbog svih faktora koji se moraju uzeti u obzir. Međutim, bilo kakva nejednakost u pristupu resursima ima posledice ne samo za žene, nego za celokupno društvo, ako se setimo banalne činjenice da žene čine polovinu svakog stanovništva. Drugim rečima, ako je kapacitet za prilagođavanje klimatskim promenama ugrožen za polovinu stanovništva, to ima implikacije za kapacitet te cele zemlje u borbi protiv klimatskih promena.

S ciljem da dizajniram prognoze koje bi bile korisne za procenu rizika ili prednosti i nedostataka različitih strategija za borbu protiv klimatskih promena, odlučila sam koristiti indikator koji ukazuje na "osnovne" nejednakosti između žena i muškaraca: razliku u prosečnom broju godina formalnog obrazovanja, razliku u stopi zaposlenosti, te stope smrti pri porođaju i stope trudnoće među tinejdžerkama, kao dve mere koje jedinstveno oslikavaju zdravlje žena u nekom društvu i nemaju pandan za muškarce.

Korišćenjem sličnih tehnika spomenutih u osvrtu na institucije, napravila sam procene mogućih putanja rodne nejednakosti za svaki od pet scenarija društveno-ekonomskog razvoja. Ako pogledamo rezultate već za 2030. godinu na slici 2, ogromni napreci mogu se postići u scenariju održivost: za devojčice do 15 godina, od današnjih oko 70 procenata izloženih ovom "osnovnom" tipu rodne nejednakosti, putanjom značajno povećanih ulaganja u obrazovanje i zdravstvo, ovaj broj se može smanjiti na oko 25 procenata. Sa druge strane, u scenariju regionalnog rivalstva, ovaj bi procent mogao stagnirati ili se i povećati zbog rasta stanovništva u zemljama posebno pogođenim nejednakošću, bar po meri ovog indikatora.

Zašto je ovo važno?

Izveštaj Međuvladine komisije o proceni promena klime (IPCC) iz 2018. upozorio je na već vidljive razlike u uticajima klimatskih promena pod scenarijima zaustavljanja rasta prosečne globalne temperature na 2 °C umesto 1.5 °C. Učestaliji toplotni talasi, suše, poplave i druge ekstremne vremenske prilike mogli bi biti vidljivi već sredinom veka. Zemlje koje su najizloženije ovim događajima uglavnom se istovremeno suočavaju sa zahtevnim razvojnim ciljevima i jačanjem kapaciteta za borbu s klimatskim promenama.

Uzročno-posledične veze između, recimo, investicija i međunarodne saradnje i poboljšanja društveno-ekonomskih prilika, bilo u polju jačanja institucija ili postizanju rodne jednakosti, verovatno zvuče očito. Međutim, važno je uzeti u obzir da ove veze – čak i ako su potpuni no-braineri – trenutno ne uzimamo u obzir u procenama mogućih šteta od klimatskih promena, jer ne znamo kako bi društveni parametri ovog tipa mogli izgledati u budućnosti. Ali, upotrebom scenarija možemo ispitivati razna "šta-ako" pitanja u 2030, 2050. itd. i porediti ih s procenama promene klime.

Ovakav integrativni pristup analizama buduće klime i društava relevantan je za odabir strategija uz pomoć kojih ćemo se globalno i lokalno boriti protiv klimatskih promena. Očekivanja koja postavljamo za politike prilagođavanja klimatskim promenama biće realistična samo ako budu zasnovana na detaljnim prikazima budućih kapaciteta za prilagođavanje. Ovo je posebno važno naglasiti u kontekstu očekivanja koja imamo za mnoge zemlje u razvoju koje su najizloženije klimatskim promenama. Njihovi prioriteti mogu istovremeno biti, na primer, jačanje zdravstvenog sistema i gradnja obalske zaštite od rasta nivoa mora. Iako se nekad generalni razvojni ciljevi i zaštita od uticaja klimatskih promena predstavljaju kao simbioza, isto tako bi mogli biti i konkurencija.

U svojim istraživanjima koristila sam egzaktne podatke da ukažem na to da procesi poput iskorenjivanja korupcije, jačanja vladavine prava ili postizanja rodne ravnopravnosti traju decenijama, ali da postoje načini i da se ubrzaju. Scenariji ukazuju i na postojanje mogućih krajnjih limita za jačanje kapaciteta potrebnog za nošenje s klimatskim promenama. Ovo je posebno očito u scenarijima gde umesto multilateralizma i međunarodne saradnje, jača nacionalizam i okretanje nacionalnim i regionalnim interesima.

Vlade širom sveta pokazuju značajno razumevanje za tranziciju prema održivim izvorima energije u industriji i upotrebi fosilnih goriva, s očekivanjima da tim procesima treba dovoljno vremena da bi bili što bezbolniji za privredu i aktere koji na različite načine zavise od, recimo, proizvodnje uglja. Kao što prihvatamo da se veliki zagađivači neće promeniti preko noći, isto tako moramo uzeti u obzir da zemlje koje su posebno izložene klimatskim promenama, neće tako brzo steći kapacitete da se s njima nose. Ovo jasno pokazuje da su potrebni dodatni procesi međunarodne podrške za one najranjivije, ali isto tako naglašava i činjenicu da nema ni izgovora ni alternative za urgentno i drastično smanjenje emisija štetnih gasova.

Izvor: Klima101