Nova istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su Nemci čvrsto protiv zabrane partije Alternativa za Nemačku (AfD), a pored rastuće podrške partiji, počele su se čuti i upozoravajuće poruke da je "ukidanje ozbiljna pretnja" i kako bi mogao "izbiti građanski rat" u slučaju da se isto realizuje.
Pitanje zabrane ove partije nije novost. Ponovo je dospelo u fokus kada je u maju predstavljeno veštačenje Kancelarije za zaštitu ustavnog poretka, institucije koja u Nemačkoj ima i ulogu unutrašnje tajne službe, u kom se navodi da "nema sumnje da je AfD ekstremno desničarska organizacija, jer sistematski deluje protiv demokratsko-slobodarskog poretka SR Nemačke".
Međutim, anketa, koji je sproveo ugledni Institut Alensbah za dnevni list Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ), kaže da se 52 odsto Nemaca ne slaže sa tvrdnjom gore pomenute institucije i da se protive zabrani AfD-a, dok je samo 27 odsto "za". Među istočnim Nemcima, čak dve trećine protivi se zabrani, dok je na zapadu 49 procenata protiv.
Prvi put se čuju i upozorenja, poput onih da bi moglo doći do izbijanja građanskog rata u slučaju zabrane partije. Član Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i istoričar Andreas Reder rekao je za Euronews da bi zabrana AfD-a predstavljala ozbiljnu pretnju.
"Postupak zabrane koji bi doveo do gubitka svih glasova za AfD, i time do levičarskih većina (SPD–Zeleni–Levica) u parlamentu. To bi bio siguran put ka građanskom ratu", upozorio je.
Jedan od glavnih razloga zašto se Nemci protive zabrani jeste činjenica da mnogi lično poznaju nekoga ko podržava AfD.
Istraživanje pokazuje da 67 odsto zapadnih Nemaca poznaje nekoga ko podržava AfD, i čak 88 odsto istočnih Nemaca. Ti poznanici se često doživljavaju drugačije od same partije, dok 54 odsto Nemaca veruje da je AfD desničarski ekstreman, samo pet odsto smatra da su njihovi prijatelji i članovi porodice koji podržavaju AfD takođe ekstremisti.
Drugi razlog je što mnogi građani zabranu AfD-a smatraju nedemokratskom. Oni veruju da partije koje zagovaraju zabranu zapravo žele da eliminišu političku opoziciju.
U tom duhu govorio je i nemački kancelar, lider CDU-a, Fridrih Merc ocenom da su pokušaji zabrane suštinski nedemokratski.
Anketa takođe pokazuje da zabrana AfD-a ne bi rešila političke probleme u zemlji, te 54 procenata ispitanika veruje da bi se partija samo formirala pod novim imenom, sa istom ideologijom.
Šta kaže zakon, može li se zabraniti politička partija?
Prema zakonima, u Nemačkoj je moguće zabraniti političku partiju, ali samo pod vrlo strogo definisanim uslovima. Ovo se temelji na nemačkom Ustavu (Grundgesetz) i iskustvu iz nacističkog perioda, kada su sve druge partije osim nacističke bile zabranjene.
Prema članu 21. stav 2. nemačkog Ustava, politička partija može biti zabranjena samo ako njeni ciljevi ili ponašanje njenih članova narušavaju ili žele da ukinu demokratski poredak ili ugrožavaju postojanje Savezne Republike Nemačke.
Odluku o zabrani donosi isključivo Savezni ustavni sud i to znači da zabrana ne može biti politička odluka, mora postojati jasna i ozbiljna pretnja po demokratski poredak, a dokazivanje mora biti temeljno i precizno.
Bolno istorijsko iskustvo sa nacistima ne dozvoljava zabranu
U periodu između 1933. i 1945. godine, Nemačka je postala primer koliko može biti pogubno ukidanje političkog pluralizma i slobode političkog udruživanja, zbog čega savremeni nemački ustavni i pravni poredak restriktivno pristupa pitanju zabrane političkih stranaka.
Nakon što je Adolf Hitler preuzeo funkciju nemačkog kancelara početkom 1933. godine, usledio je brz i sistematski proces ukidanja svih opozicionih stranaka i stvaranja jednopartijskog sistema.
Već u februaru iste godine, izbio je požar u zgradi Rajhstaga (nemačkog parlamenta), koji je nacistički režim iskoristio kao povod za uvođenje drastičnih represivnih mera. Ubrzo nakon toga donesen je tzv. Vanredni dekret za zaštitu naroda i države ("Reichstagsbrandverordnung"), kojim su privremeno suspendovana osnovna građanska prava, poput slobode izražavanja, okupljanja i štampe. Ovim dekretom država je dobila gotovo neograničene ovlasti da hapsi i progoni političke neistomišljenike, a posebno su bili na meti komunisti (KPD) i socijaldemokrate (SPD), koji su predstavljali najznačajnije protivnike nacističke ideologije.
Samo mesec dana kasnije, u martu 1933, donesen je Zakon o ovlašćenjima (Ermächtigungsgesetz), kojim je Hitleru omogućeno da donosi zakone bez saglasnosti parlamenta, čime je efektivno ukinuta zakonodavna funkcija Rajhstaga i uvedena diktatura. To je bio ključni pravni mehanizam koji je nacistima omogućio da u potpunosti preuzmu vlast i eliminišu demokratski poredak.
Tokom leta iste godine, režim je krenuo u dalju likvidaciju političkog pluralizma. Prvo su formalno zabranjene Komunistička i Socijaldemokratska partija, zatim i sve ostale partije koje su zastupale centrističke, liberalne i druge demokratske vrednosti. Ove zabrane bile su praćene političkim čistkama – zatvaranjem partijskih kancelarija i novinskih redakcija, masovnim hapšenjima aktivista i lidera, kao i zaplenom imovine političkih organizacija.
Konačan udarac višepartijskom sistemu usledio je 14. jula 1933. donošenjem Zakona o zabrani osnivanja novih partija (Gesetz gegen die Neubildung von Parteien). Ovim zakonom je nacistička partija (NSDAP) proglašena jedinom zakonitom političkom organizacijom u državi, dok je osnivanje bilo kakve nove partije postalo krivično delo. Time je Nemačka i pravno, a ne samo politički, postala jednopartijska država, u kojoj nije bilo mesta za političku raznolikost, slobodu izražavanja niti demokratsku debatu.
(EUpravo zato.rs)
