Prvih 1.000 dana života, period od začeća do drugog rođendana, smatra se jednom od najvažnijih faza razvoja organizma. Tada se intenzivno razvijaju organi, imuni sistem i metabolizam, ali se oblikuju i prve preferencije kada je reč o ukusu i hrani.
Koliko ono što se tada nađe na tanjiru može da utiče na zdravlje decenijama kasnije teško je direktno ispitati. Ipak, istraživači iz Velike Britanije su izveli neobičan "eksperiment".
Racionalizacija šećera sredinom 20. veka
Nakon Drugog svetskog rata, šećer u Britaniji je bio ograničen sistemom racionalizacije. Kada je ona ukinuta u septembru 1953. godine, potrošnja šećera gotovo se udvostručila.
To je značilo da su deca rođena samo nekoliko meseci kasnije potencijalno mogla da imaju veoma različitu količinu šećera u hrani, kako tokom razvoja u materici, tako i tokom prvih godina života.
Istraživačima je pala na pamet ideja da analiziraju podatke za više od 64.000 ljudi rođenih u Britaniji između 1951. i 1956. godine, a zatim ih povezali sa podacima o zdravlju u kasnijem životu.
Rezultati su bili zanimljivi...
Ljudi koji su tokom prvih 1.000 dana života bili izloženi ograničenoj količini šećera u najranijem detinjstvu, imali su nižu stopu učestalosti pet vrsta karcinoma: raka dojke, prostate, jetre, rektuma i pluća.
Razlika je bila najveća kod raka jetre, gde je zabeležena približno 69 odsto niža učestalost, dok je kod raka dojke bila oko 36 odsto niža. Važno je, međutim, da se naglasi kako ovakvi rezultati pokazuju povezanost, ali ne i da direktno dokazuju da je manji unos šećera u ranom detinjstvu sprečio nastanak ovih karcinoma.
Još jedan nalaz odnosio se na biološko starenje.
Hronološka starost govori koliko godina imamo, dok se biološka starost odnosi na starost naših ćelija i tkiva. Jedan od pokazatelja koji se koristi u istraživanjima ove vrste jesu telomeri, zaštitne strukture na krajevima hromozoma koje se sa godinama uglavnom skraćuju.
Učesnici koji su u najranijem periodu života bili manje izloženi šećeru,imali su duže telomere, a istraživači su procenili da je razlika odgovarala sporijem biološkom starenju za oko 2,2 godine. Kod njih je otkriven i niži nivo proteina granzyme B, koji je povezan sa dugotrajnim aktiviranjem imunog sistema.
Međutim, ovo i dalje nije najzanimljiviji deo
Kada su učesnici bili u starijoj životnoj dobi, oni koji su kao mala deca bili izloženi većem ograničenju šećera i dalje su ga unosili manje. Njihova ishrana bila je raznovrsnija, a unosili su i manju količinu hrane.
To otvara mogućnost da se odnos prema ukusu slatkoće oblikuje veoma rano i da jednom formirane preferencije potencijalno ostaju prisutne decenijama.
Ovo nije bio prvi put da se posleratna britanska racionalizacija šećera koristi za proučavanje dugoročnih posledica unosa šećera u ranom životnom dobu.
Prethodna istraživanja povezala su veću izloženost u ograničavanju šećera sa manjim rizikom od dijabetesa tipa 2 i hipertenzije, dok su druga istraživanja pronašla povezanost sa nižim rizikom od demencije, Alchajmerove bolesti, srčanih bolesti i moždanog udara.
Ipak, autori studije ne tvrde da deca treba da budu potpuno lišena šećera, niti da je posleratna racionalizacija bila dobra zdravstvena politika.
Ono što ova neobična istorijska situacija omogućava jeste pogled na jedno važno pitanje: da li razlike u ishrani tokom kritičnog perioda razvoja ostavljaju trag koji ostaje vidljiv i mnogo decenija kasnije?
Odgovor još nije konačan. Ali istraživanje pruža još jedan razlog da na prve dve godine života ne gledamo samo kao na period u kome dete raste iz dana u dan, već i kao na vreme kada se postavljaju temelji budućeg odnosa prema hrani i zdravlju.
(EUpavo zato/Science daily)
