- Na referendumu je 52,8% Islanđana odbilo obnovu pregovora o pristupanju EU, pa je vlada odmah potvrdila da ih neće ponovo otvarati.
- Rezultat je učvrstio status Islanda u EEA i Šengenu, uz zadržavanje valute, trgovinske politike i kontrole nad ribarstvom.
- Za EU i politiku proširenja otpada ideja o paketu Island-Crna Gora, pa će Podgorica morati sama da prolazi kroz ratifikaciju.
Islanđani su 29. avgusta odlučili da ne obnove pregovore o pristupanju Evropskoj uniji - 52,8 posto glasalo je protiv, a 47,2 posto za, uz izlaznost od 82,6 posto.
U skladu sa iskazanom voljom naroda, Vlada je odmah potvrdila da pregovore neće ponovo otvoriti. Time je za sada zatvorena mogućnost o kojoj se poslednjih meseci ozbiljno govorilo i u Briselu, da se Island, kao već gotovo potpuno integrisana nordijska država, brzo vrati za pregovarački sto i uhvati isti rok za članstvo kao Crna Gora.
U nastavku više o tome da li to znači islandsko okretanje leđa Evropi i kako će to uticati na politiku proširenja.
Zašto je "ne" pobedilo na referendumu?
Geografija rezultata gotovo u potpunosti potvrđuje podele koje su bile vidljive i pre referenduma. U dva rejkjavička okruga podrška nastavku pregovora kretala se između 55 posto i 58 posto, dok je u ruralnim delovima zemlje protiv bilo oko 60 posto birača.
To ponovo vodi do ribarstva, pitanja koje je i tokom kampanje bilo najosetljivije. Za zajednice koje neposredno zavise od mora, eventualno uključivanje u Zajedničku ribarsku politiku EU nije bilo apstraktno pitanje evropske integracije, već pitanje kontrole nad resursom na kojem počiva značajan deo lokalne ekonomije.
Evropske poruke da bi se za Island mogla pronaći "kreativna rešenja" očigledno nisu bile dovoljne da uklone sumnju da bi se u pregovorima nešto što zemlja danas kontroliše moralo staviti na sto.
Važan deo objašnjenja ipak leži u tome što status kvo za Island funkcioniše. Zemlja kroz Evropski ekonomski prostor učestvuje na jedinstvenom tržištu, deo je Šengena i primenjuje veliki deo evropskog zakonodavstva, a istovremeno zadržava sopstvenu valutu, trgovinsku politiku i kontrolu nad ribarstvom.
Cena takvog aranžmana jeste to što Rejkjavik ima obavezu da po automatizmu prihvata veliki broj pravila u čijem donošenju nema nikakav glas. Zagovornici članstva upravo su to isticali kao glavni nedostatak sadašnjeg položaja, ali većina birača očigledno nije procenila da je taj nedostatak dovoljno velik da opravda otvaranje procesa čiji bi konačni ishod zahtevao promene.
Posle glasanja taj položaj je čak politički učvršćen, jer je ministarka spoljnih poslova ocenila da među svim islandskim partijama sada postoji praktično jedinstvena podrška EEA sporazumu.
Ni promenjeno bezbednosno okruženje nije prelomilo rezultat. Vlada je članstvo predstavljala i kao način da Island dobije čvršće političko uporište u Evropi u trenutku kada raste značaj Arktika, a oslanjanje na Sjedinjene Američke Države postaje manje predvidivo.
Posle referenduma problem nije nestao: ministarka spoljnih poslova najavila je traženje novih bezbednosnih partnerstava i dublju saradnju sa EU, Norveškom, Finskom, Kanadom i Japanom. Drugim rečima, birači nisu odbacili potrebu za većom saradnjom u jeku geopolitičkih nesigurnosti, već su odbacili tvrdnju da puno članstvo u Uniji mora biti preduslov za postizanje veće stabilnosti i bezbednosti.
Koje su posledice za EU i politiku proširenja?
Za EU, ovaj rezultat svakako nije onaj kojem su se nadali. Javna je tajna da se i te kako iščekivao pozitivan ishod referenduma, kako bi Unija pokazala da je u vremenu geopolitičke krize i dalje sposobna da privuče i "boljestojeće“ države.
Do te mere su se nade dizale da se govorilo u kuloarima i o mogućnosti da ovo izazove pozitivan zamah koji bi uticao i na to da Norveška ponovo krene da razmišlja o mogućnosti članstva. Ako bi Crna Gora bila vezana za Island kao paket, tako bi i Ukrajina bila vezana za Norvešku ili su se tako barem neki nadali.
Za politiku proširenja najkonkretnija posledica odnosi se na Crnu Goru. Pre referenduma u Briselu se razmatrala mogućnost da Island i Crna Gora uđu zajedno, čak i kroz isti ugovor o pristupanju. Takav paket imao je političku logiku: bogati nordijski kandidat mogao je da olakša ratifikaciju proširenja u skeptičnijim članicama, dok bi povezivanje dve kandidature otežalo pojedinačnim državama da blokiraju samo Podgoricu. Posle islandskog "ne" ta opcija nestaje, što će značiti da će Crna Gora i EU morati da ulažu dodatne napore kako bi predupredile bilo kakvu ratifikacionu prepreku.
Ipak, "sreća u nesreći“ se sastoji u tome što će EU morati da istovremeno poveća fokus na trenutnim kandidatima. Neće biti mogućnosti da sa lakoćom integriše državu poput Islanda i da kaže kako politika proširenja funkcioniše, već će morati da "zasuče rukave" i da snažnije nego što je to bio slučaj do sada posveti pažnju onima koji imaju nesumnjivu želju da ostvare članstvo. Pravo je vreme za to, jer se u Irskoj, čije predsedavanje Savetom EU završava krajem godine, upravo pregovara o budućnosti proširenja, pa bi islandsko "ne" moglo da posluži kao dodatni podsticaj da se taj zamah iskoristi dok još postoji.
(EUpravo zato.rs)