Na prvi pogled, masnoća u mišićima ne zvuči kao nešto neobično. Ćelije ih baš kao i ostatak organizma, koriste kao izvor energije. Problem nastaje kada se masti nagomilaju u njima u prevelikoj količini.
Takve masne naslage remete normalan rad ćelija u mišićima i otežavaju organizmu korišćenje glukoze i masnih kiselina. Dugoročno, ovaj poremećaj metabolizma povezuje se i sa smanjenom osetljivošću na insulin.
Kada ćelija u mišiću postane skladište masti
Kad bi zavirili unutar ove specifične ćelije, shvatili bi da se tamo odvija neprekidna razmena energije. Masne kiseline ulaze u ćeliju, skladište se ili se razgrađuju i koriste za stvaranje energije. Jedan od važnih "prekidača" koji učestvuje u ovom procesu jeste pterostilben.
Kada je aktivan, ćelija dobija podsticaj da više iskorišćava masne kiseline kao gorivo.
Istraživači sa Univerziteta Šinšu su potom testirali različita jedinjenja poreklom iz hrane na kultivisanim C2C12 mišjim ćelijama unutar njihovih mišića. U ovom procesu, izdvojio se PPARδ jer je u poređenju sa ostalima, u najvećem procentu smanjio količinu masti nagomilane unutar ćelija, a pritom nije sprečio njihov normalan rast i razvoj.
Da li nas ovaj mehanizam štiti od dijabetesa?
Eksperimenti su pokazali da PPARδ nije sprečio masne kiseline da uđu u ćelije. Umesto toga, ćelije tretirane ovim jedinjenjem pokazale su znake pojačane razgradnje uskladištene masti. Jedan od njih bilo je i povećano oslobađanje glicerola, što ukazuje da se lipidi unutar ćelija razgrađuju.
Istovremeno je povećana aktivnost gena uključenih u oksidaciju masnih kiselina, proces kojim ćelija koristi masti za dobijanje energije. Drugim rečima, ćelija je izgledala kao da postaje efikasnija u "čišćenju" viška masti koji se u njoj nakupio.
Otkriće je zanimljivo, ali kako istraživači navode rano je da se donose zaključci kako će nekoliko borovnica dnevno da spreči nakupljanje masti u mišićima ili da nas štiti od dijabetesa. Za sada znamo samo ono što se dogodilo u laboratoriji, PPARδ je uticao na kultivisane ćelije u mišićima miševa i promenio način na koji one upravljaju lipidima.
Istraživači ne znaju još da li se isti proces odvija u živom organizmu, koja količina jedinjenja bi bila potrebna, niti da li bi takav efekat uopšte bio dovoljno snažan da ima značaj za ljude. Potrebna su istraživanja na životinjama, a zatim i odgovarajuće studije na ljudima.
Ipak, rezultat otvara zanimljiv pravac za buduća istraživanja.
(EUpravo zato/Science daily)
