Iako su Sjedinjene Američke Države najveća ekonomija na svetu, činjenica je da se i evrozona može svrstati u ovaj klub. Čak 20 zemalja Evropske unije deo je evrozone, a među njima ima nekih od najjačih ekonomija sveta, poput Nemačke.
Stoga, poznavanje evrozone, njenog odnosa sa tržištima i njene istorije može biti dobra odskočna daska za razumevanje ukupne ekonomije. Evo šta treba da znate o evrozoni.
Da li je EU isto što i evrozona?
Iako mnogi izjednačavaju Evropsku uniju sa evrozonom, ovo je veoma pogrešno. To je zato što je Evropska unija politička i ekonomska unija, ali evrozona je potkategorija Evropske unije i smatra se geografskom i ekonomskom zonom koja obuhvata 20 zemalja EU koje koriste evro kao nacionalnu valutu.
S druge strane, EU se sastoji od 27 zemalja što znači da čak i u evropskoj porodici postoje zemlje koje nisu deo bloka.
Kako su formirane EU i evrozona?
Evrozona je podgrupa Evropske unije (EU), pa je, da bismo bolje razumeli kako ova prva funkcioniše, potrebno pogledati u istoriju druge.
Istorijski gledano, EU je formirana 1993. godine u skladu sa Ugovorom iz Mastrihta i podržale su je sve članice Evropske zajednice (EZ). EU je formirana u cilju promovisanja ekonomske i političke integracije među evropskim zemljama i to je imalo direktan uticaj na potpuno nezavisnost, bezbednost, odbranu i ekonomsku politiku ovih zemalja.
Da bi uspostavila zajedničku ekonomsku osnovu, EU je imala za cilj stvaranje centralnog bankarskog sistema i zajedničke nacionalne valute. Centralni bankarski sistem bi bila Evropska centralna banka, dok bi nacionalna valuta bio evro.
Nekoliko godina kasnije, 1998. godine, 11 država članica EU ispunilo je kriterijume konvergencije evra, što je dovelo do formiranja evrozone i zvaničnog pokretanja evra uz druge nacionalne valute.
Kao što je gore pomenuto, evro je nacionalna valuta mnogih zemalja EU. Ali pre nego što je evro postao ova važna valuta, trebalo je preduzeti nekoliko koraka.
1992:Ugovor iz Mastrihta potpisan je 7. februara 1992. tokom kojeg su osnovana Evropska centralna banka i Evropski sistem centralnih banaka, postavljajući teren za stvaranje evropske valute.
1995: Naziv "evro" pojavio se 15. i 16. decembra 1995. tokom sastanka Evropskog saveta u Madridu.
1996-1998: Evro kovanice i novčanice dizajnirane su na konkursu koji je održao Evropski monetarni institut (EMI).
1999: Jedanaest članica EU pridružilo se Evropskoj monetarnoj uniji (EMU) i usvojilo evro kao svoju valutu. Ovih jedanaest zemalja bile su Finska, Francuska, Nemačka, Austrija, Belgija, Irska, Italija, Španija, Luksemburg, Portugal i Holandija. Godinu dana kasnije, 2000. godine, Grčka se pridružila evrozoni, čime je usvojila evro kao nacionalnu valutu.
2002: evro je uveden kao fizička valuta 1. januara 2002. To u praksi znači da su se novčanice i kovanice evra prvi put prvog januara 2002. godine našle u fizičkom obliku u džepovima tadašnjih oko 300 miliona žitelja članica evropskog monetarnog bloka, koji je tada činilo 12 država.
Države članice su do tada koristile svoje valute.
Ko upravlja evrozonom?
Evropska monetarna unija (EMU), je telo odgovorno za regulisanje privrede EU i kao takvo je odgovorno za ekonomski rast evrozone.
Ovo upravno telo nadgleda niz institucija koje regulišu evropsku ekonomiju. Neki od glavnih su Evropski savet, Evropska centralna banka (ECB), Savet EU, "Evrogrupa", države članice, Evropska komisija i Evropski parlament.
Ko jeste i ko nije u evrozoni?
Od 2023. godine u evrozoni ima 20 zemalja. Zemlje evrozone su Austrija, Belgija, Hrvatska, Kipar, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Malta, Holandija, Portugal, Slovačka, Slovenija i Španija.
Kao što je poznato, EU ima 27 članica, što znači da ne koriste sve zemlje EU evro kao nacionalnu valutu. Neke od zemalja koje ga ne koriste su Bugarska, Češka, Rumunija, Poljska, Mađarska, Švedska i Danska. Uprkos tome, ako ovim zemljama bude odobreno da se pridruže evrozoni, moraće da koriste evro kao nacionalnu valutu.
Švedska (koja je pristupila EU 1995. godine) odbila evro na neobavezujućem referendumu 2003. i zaobišla je obavezu usvajanja evra tako što nije ispunila monetarne i budžetske potrebe.
Među državama članicama izvan evrozone Danska ima "izuzeće", iako se može pridružiti u budućnosti ako to želi.
Da bi se kvalifikovale za pridruživanje evrozoni, zemlje moraju imati stabilnu ekonomiju sa stopom inflacije koja ne prelazi 1,5 procentnih poena iznad tri najuspešnije zemlje. Pored toga, zemlje bi trebalo da imaju pravilan i održiv finansijski sistem i stope koje nisu više od dva procentna poena veće od prve tri zemlje sa najboljim učinkom. Štaviše, potrebno je učešće u mehanizmu deviznog kursa (ERM II) najmanje dve godine bez značajnih promena centralnog kursa ERM II ili devalvacije bilateralnog centralnog kursa valute u odnosu na evro.
Evrozona danas ima više od 340 miliona stanovnika i drugo je najveće privredno područje na svetu, na koje otpada 15 posto svetskog BDP.
Evro je na drugom mestu najsigurnijih valuta iza dolara. On sada predstavlja 20 odsto deviznih rezervi u svetu u odnosu na 60 odsto za dolar.
(JA/EUpravo zato)
