Mnogi Evropljani netremice gledaju kako američki glasači izlaze na birališta i biraju svog sledećeg predsednika.
Decenijama se četvorogodišnji ritual na drugoj strani Atlantika prati sa interesovanjem, uzbuđenjem, pa čak i određenim stepenom poštovanja.
Sjedinjene Države su ipak najstarija demokratija na svetu i glavni evropski garant bezbednosti, koja zakupcu Bele kuće daje uticaj na političku budućnost Starog kontinenta.
Ali ova radoznalost se pretvorila u zabrinutost. U nekim slučajevima i u potpuni strah.
Evropa počinje žestoku borbu između Kamale Haris, demokratske kandidatkinje koja je obećala da će se zalagati za slavljenu transatlantsku alijansu i "suprotstaviti se diktatorima", i s druge strane Donalda Trampa, republikanskog kandidata koji je Volodimira Zelenskog opisao kao "najvećeg prodavca" i hvalio se da će ohrabrivati Rusiju da radi "šta hoće" sa zemljama koje ne ispune troškove NATO-a cilj.
Za većinu Evropljana izbor je jednostavan.
Nedavno istraživanje IouGov-a u sedam evropskih zemalja pokazalo je ogromnu preferenciju za Harisovu, uključujući među pristalicama Marin Le Pen, francusku liderku krajnje desnice. Nasuprot tome, Mađar Viktor Orban čuva "nekoliko boca šampanjca" da proslavi Trampovu pobedu.
U Briselu je donedavno vladao oprezan optimizam.
Harisova je, koristeći zamah podstaknut povlačenjem Džoa Bajdena, brzo obezbedila skromnu, ali solidnu prednost u većini država na bojnom polju.
Ona i njene pristalice su uživali u trenutku, koristili su mimove pop-kulture, punili stadione slavnim ličnostima i usvojili šaljiv pristup da republikance odbace kao čudake.
Kamalin nastup u septembarskoj debati je naširoko hvaljen, zbog čega je postala favorit kladioničara da će postati 47. predsednik Sjedinjenih Država.
Onda su se stvari promenile, žar je ugašen, a ton je potamnio. Umesto čudnog, Harisova je počela da Trampa naziva "fašistom".
Sada, kada je došao izborni dan, Amerika se nalazi u neverovatno tesnoj borbi, na veliko zaprepašćenje Evrope.
Bitka sa mrtve tačke
Haris i Tramp su efektivno izjednačeni u sedam sving država.
Procentualna razlika između kandidata u Pensilvaniji, Mičigenu, Viskonsinu, Severnoj Karolini, Džordžiji, Arizoni i Nevadi spada u okvire greške, dok anketari kažu da nikada u skorije vreme nisu videli ništa slično.
Kamalin najsigurniji put do Bele kuće uvek je bio takozvani "Plavi zid" koji čine Pensilvanija, Mičigen i Viskonsin. Sveukupno, u ove tri države demokrate mogu da dobiju 270 glasova, što je minimum za pobedu u celoj zemlji.
Ali njeno skromno vođstvo u Plavom zidu, koje je bilo dosledno otkako je ušla u trku, jednostavno je nestalo, dajući Trampu realnu šansu da osvoji severni region kao što je to neočekivano učinio 2016.
Tokom vikenda, još jedna šok bomba: visoko cenjena anketa dovela je Harisovu za tri boda prednosti u Ajovi, državi koja nije glasala za demokrate od kada se Obama kandidovao 2012. Dan kasnije, konačna anketa Njujork tajmsa pokazala je da Harisova vodi u Severnoj Karolini za dva boda, u Džordžiji samo jedan, a Tramp je komotno osvojio Arizonu.
Sada se sve može desiti, sa čistom nepredvidljivošću koja doprinosi zabrinutosti.
Povratak Trampa - noćna mora za Brisel
Izgledi da se Tramp, čovek sa dobro dokumentovanim gađenjem prema multilateralnom sistemu, vrati u Belu kuću predstavlja noćnu moru za zvaničnike i diplomate u Briselu, koji se plaše da će živahni milijarder zatvoriti oči pred ekspanzionizmom Vladimira Putina , uvesti neselektivne carine na svaki mogući uvoz i napustiti (opet) Pariski sporazum. I to samo za početak.
Postoji nešto dublje što hrani anksioznost.
U jeku prvog Trampovog predsedavanja, EU je počela da govori o "strateškoj autonomiji", teorijskom pristupu da se osigura da blok bude zaštićen od hirovitih uspona i padova i odluka iz Vašingtona.
Ideja, koju je žarko promovisao francuski predsednik Emanuel Makron, postepeno je stekla sledbenike, postala mejnstrim i inspirisala nove politike za, na primer, negovanje domaće zelene tehnologije, privlačenje investicija i suzbijanje ekspanzivne prakse Kine.
Uopšteno gledano, ravnoteža je bila neodoljiva. EU ostaje suštinski zavisna od globalne dinamike, bilo da se radi o trgovini, energiji, tehnologiji, klimatskim akcijama ili bezbednosti.
Uprkos svim pričama o "multipolarnom svetu" u nastajanju, SAD još uvek igraju neuobičajenu ulogu u ovoj dinamici i mogu samostalno da odrede kako se klatno ljulja, donoseći bogatstvo u neke delove i izazivajući pustoš u drugima.
Ni u jednom drugom polju ova zavisnost nije tako opipljiva nego u naporima Zapada da podrži Ukrajinu protiv Rusije. Od početka invazije, Amerika je delovala kao glavni snabdevač Kijeva naprednim oružjem, kao što su rakete dugog dometa ATACMS, koje zemlja može da obezbedi zahvaljujući svom odbrambenom sektoru bez premca.
Sama pomisao na to da se Vašington povlači iz ujedinjenog fronta i ostavlja blok u borbi da popuni ogromnu prazninu dovoljna je da se u Briselu stvara panika.
"Jednostavna istina je: mi nemamo luksuz udobnosti. Nemamo kontrolu nad izborima ili odlukama u drugim delovima sveta", rekla je Ursula fon der Lajen ranije ove godine kao 60 milijardi dolara (55,4 milijarde evra) paket pomoći negde je zaglavio u američkom Kongresu.
Fon der Lajenova, glasni zagovornik čvrstih veza EU i SAD, predstavila je ambiciozne ciljeve za svoj drugi mandat, koji bi mogao biti teško uzdrman remetilačkim potencijalnim Trampovim predsedništvom.
"Spreman za bilo koji rezultat"
Ulozi su toliko veliki da je Evropska komisija formirala specijalnu radnu grupu za pripremu potencijalnih scenarija nakon 5. novembra.
"Naša uloga je da budemo spremni za bilo koji rezultat izbora u Sjedinjenim Državama", rekao je portparol Komisije u ponedeljak.
Iako bi pobeda Harisove naterala evropske prestonice (osim Budimpešte) da glasno odahnu, demokratkinja nije pokazala posebno veliko interesovanje za kontinent izvan svog širokog cilja da zadrži demokratske saveznike na okupu protiv autoritarnih režima.
Poslednjih godina, američka politika je sve više okrenuta ka unutra i egocentrična: spoljna politika se jedva registruje u diskursu, a kada i jeste, uglavnom je reč o Rusiji, Kini ili Bliskom istoku.
Čak i ako agenda Džoa Bajdena ima dosta kritičara kod kuće, njegov diplomatski angažman je dobio pohvale u inostranstvu.
Bajden, koji se ponosio okupljanjem Zapada protiv Kremlja, ima onu vrstu stare škole, nepokolebljivo verovanje u transatlantsku alijansu uz koju sledeća generacija lidera, poput Harisove i Obame, nije odrasla.
Promena fokusa Vašingtona izazvala je neprijatno pitanje - Da li je ikome stalo do Evrope? Za mnoge, odgovor je samo Evropa.
"Haris ili Tramp? Neki tvrde da budućnost Evrope zavisi od američkih izbora, a pre svega od nas. Pod uslovom da Evropa konačno odraste i veruje u svoju snagu", napisao je poljski premijer Donald Tusk na svojim društvenim mrežama.
"Kakav god bio ishod, era geopolitičkog outsourcinga je završena", dodao je on.
(M.A./EUpravo zato/euronews.com)
