Svako od nas, u proseku baci godišnje 27,7 kg jestivih, i 80,4 kg nejestivih delova hrane, pokazale su analize istraživanja o direktnom merenju otpada od hrane u domaćinstvima u Beogradu, kao i stavovima i navikama građana po tom pitanju, koje je 2022. godine objavio Centar za unapređenje životne sredine.
"Posmatrano na godišnjem nivou, stanovnici glavnog grada, bace više od 165 hiljada tona jestivih i nejestivih delova hrane. Kada je reč o jestivim delovima hrane, najviše bacaju povrće (10,2 kg), voće (8,5 kg), hleb (4,7 kg), meso (3,6 kg) i mlečne proizvode (0,7 kg)", izjavio je prof. dr Bojan Batinić iz Centra izvrsnosti za cirkularnu ekonomiju i klimatske promene koji je uradio analizu rezultata direktog merenja.
"Godišnje 770,000 tona hrane u Srbiji se baci ili izgubi, dok 90 odsto tog otpada i dalje završava na deponijama i emituje GHG, zagađuje vodene resurse, dok sa druge strane najsiromašnija domaćinstva bore da obezbede hranu za sebe. Ujedinjene nacije su već nekoliko godina aktivno uključene u ovu temu, kroz organizaciju banaka hrane. Danas, još jednom, zajedno sa UN programom za životnu sredinu i gradom Beogradom, želimo da podignemo svest i pozovemo u akciju sve državne aktere i građane, u vezi sa ovom važnom temom. Potrebno nam je novo zakonodavstvo, novi propisi, i fokus na prehrambeni otpad u ovkiru novog plana Beograda za upravljanje otpadom, predanost ugostiteljskog sektora i promovisanje održive potrošnje za sve. Gradimo zajedno ka boljem nakon pandemije", rekla je Fransoaz Žakob, stalna koordinatorka UN u Srbiji.
Više od polovine (52,9%) domaćinstava jestive delove hrane bacaju ređe od jednom nedeljno. S druge strane, imamo i 2,5% ispitanika u čijim je domaćinstvima bacanje svakodnevna praksa.
Četiri okolnosti najčešće utiču da se hrana na kraju baci
U skoro polovinu domaćinstava hrana se baca zbog toga što se skuvalo previše i nagomilali su se ostaci. U nešto manje slučajeva hrana se baca zbog toga što se pokvarila (44,6%), zbog isteka roka trajanja prehrambenih artikala (40,2%), i zbog toga što je zaboravljena u frižideru/zamrzivaču (17,3%).
Preko 70% ispitanika je nedvosmisleno iskazalo spremnost da razvrstava otpad od hrane, pod pretpostavkom da se uspostavi odgovarajuće sistemsko rešenje.
Može se reći da postoji opšti konsenzus ispitanika da je bacanje jestivih delova hrane veliki društveni problem, tako da se samo 2,3% ispitanika ne slaže s tim stavom. Pored toga više od 90% ispitanika se slaže s time da je bacanje hrane veliki ekološki problem. Približno svaki deseti ispitanik je priznao da ne brine o količini jestivih delova hrane koju baci. Još veći procenat ispitanika (14,5%) navodi da ne pokazuju brigu o ceni hrane koju bace. Na kraju, 7,6% ispitanika smatra da ih ništa ne može pokrenuti u pravcu manjeg bacanja hrane. Kod pitanja motivacije za manje bacanje hrane imali smo značajan broj ispitanika (8,5%) koji nemaju stav o tome.
Ohrabruje podatak da skoro dve trećine ispitanika tvrdi, da kada bi imalli informacije kako najbolje uskladištiti hranu, verovatno bi je i manje bacali. Nešto veći broj građana (70,9%) saglasan je kako bi verovatno uložio napor da manje baca, kada bi imao podatke o uticaju bačene hrane na životno okruženje. Najzad, približno isti procenat ispitanika (68,8%) saglasan je da bi verovatno uložio trud da baca manje kada bi imao uvid u cenu bačene hrane.
Istraživački nalazi nedvosmisleno pokazuju da je neophodno da se građani što više i temeljnije upute u problematiku bacanja hrane. Postoji veliki prostor da se unapredi znanje, kao i da se građani podstaknu na delovanje u pravcu manjeg bacanja hrane. Pored toga neophodno je da državni organi usvoje propise koji će dovesti do smanjenja bacanja hrane, i postave infrastrukturu za separaciju otpada od hrane, kako bi se smanjio negativan uticaj na životnu sredinu.
Ova istraživanja su urađena u skladu sa metodologijom Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) za merenje globalnog indeksa bacanja hrane i biće polazne tačke za sva buduća istraživanja u ovoj oblasti. Istraživanje o stavovima i navikama građana je sprovedeno u prvoj polovini juna na reprezentativnom uzorku od 1003 ispitanika, dok je istraživanje u vezi direktnog merenja bačene hrane sprovedeno na uzorku od 100 domaćinstava u septembru ove godine. Istraživanja su sprovedena uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.
Šta može da bude rešenje?
Cirkularna ekonomija je regenerativni ekonomski sistem u okviru kojeg se proizvodni resursi, otpad, emisija otpada i energetski odliv bitno umanjuju usporavanjem, zaokruživanjem i produžavanjem energetskih i materijalnih ciklusa (životnih krugova) u proizvodnji. To se ostvaruje pre svega osmišljavanjem i stvaranjem proizvoda na takav način da im se maksimalno produži životni vek, ali i održavanjem, servisiranjem i reciklažom; ono što se ranije smatralo otpadom postaje resurs.
Paket cirkularne ekonomije, koji je objavila Evropska komisija u decembru 2015. godine, otvorio je put društvu koje efikasno koristi resurse. Jedan od predloga Komisije je da se deponovanje komunalnog otpada smanji na 10% do 2030. godine. U tom smislu, otpad od hrane igra važnu ulogu jer je do 50% čvrstog komunalnog otpada biološkog porekla. Stoga, cilj od 10% deponija može da se postigne samo kroz održivo upravljanje biološkim otpadom, što uključuje kompostiranje.
U jednoj studiji iz 2017. godine procenjeno je da milionski gradovi svake godine proizvedu 650 miliona tona organskog otpada. Predviđa se da će taj broj udvostručiti do 2030. godine. Međutim, ako se ovim resursursom efikasno upravlja, i ako počne da se pretvara u kompost, on može da bude deo cirkularne ekonomije i da pomogne u obnavljanju zdravlja zemljišta i obezbeđivanju sirovina za fabrike ili čak energetska postrojenja.
Kompost nastaje prirodnim procesom razlaganja organske materije, kao što je baštenski otpad i ostaci hrane. Predstavlja izuzetno korisno bio-đubrivo koje obogaćuje zemljište i pospešuje rast biljaka, višestruko doprinoseći očuvanju prirode. Ostaci hrane, ostaci koji nastaju nakon obrezivanja biljaka, proizvodi od drveta i nusproizvodi životinjskog porekla, ambalaža i drugi materijali – sve to može da se pretvori u kompost.
Vraćanjem hranljivih sastojaka u tlo, kompostiranje može da hrani različite stanovnike tla. Bakterije, gljive, insekti i crvi u kompostu tlo čine zdravijim povećavajući njegovu otpornost da se nosi sa teškim uslovima sve češćih suša.
Ovi hranljivi sastojci se takođe mogu ekstrahovati, modifikovati ili transformisati u niz različitih bioloških proizvoda. Svi ti sekundarni proizvodi mogu zameniti fosilne proizvode kao što su mineralna đubriva, treset i fosilna goriva.
