Samo u površinskom sloju severnog Atlantika procenjuje se da pluta 27 miliona tona nanoplastike, a merenja ukazuju da nanoplastike ima više nego mikroplastike u svetskim okeanima.
Ovo su dva rezultata nove studije objavljene u časopisu Nature, a u okviru koje su vršena merenja okeanske vode na 12 lokaliteta u Atlantskom okeanu, od severa Evrope do suptropskih voda, piše Klima 101.
Nanoplastikom nazivamo čestice koje su manje od mikroplastike, odnosno manje od 1 mikrometra.
Zbog svoje veličine, njih je nekada bilo gotovo nemoguće detektovati, ali to se poslednjih godina promenilo zahvaljujući novim tehnologijama detekcije, pre svega našim metodom merenja isparljivih organskih jedinjenja, odnosno preko „mirisa”.
Uz pomoć ovog metoda, koja se stručno naziva Thermal Desorption – Proton Transfer Reaction – Mass Spectrometry, već smo vršili merenja koncentracija nanoplastike na različitim uzorcima širom sveta, uključujući i u jadranskim dagnjama.
Poslednja merenja dolaze iz voda severnog Atlantika, i rezultati nikako nisu ohrabrujući.
Nanoplastika: Od sintetičkih vlakana iz odeće do zagađenja na dubinama od 4500 metara
Ova merenja ukazuju pre svega da je nanoplastika dominantniji polutant okeana od mikroplastike, što znači da trenutno nismo ni svesni koliko su naši okeani zagađeni česticama plastike.
U površinskom sloju severnog Atlantskog okeana, količina nanoplastike procenjuje se na 27 miliona tona, odnosno 27 milijardi kilograma.
U pitanju su čestice polietilen tereftalata (PET), polistirena (PS) i polivinil-hlorida (PVC) u značajnim količinama, u zavisnosti od lokaliteta i tipa plastike, između 1,5 i 32 miligrama po metru kubnom.
Ali naša merenja nisu otkrila nanočestice plastike samo u površinskim slojevima okeana.
Tokom istraživanja, merili smo i uzorke sa dubina i preko 4500 metara, gde smo opet detektovali prisustvo nanoplastike: 10 miligrama po metru kubnom PET nanoplastike, koja najverovatnije potiče od sintetičkih vlakana iz odeće.
Iznenađujući je bio gradijent zagađenja u površinskom sloju okeana. Što smo bili bliže kontinentu, to smo više nanoplastike uočavali.
Očekivali smo akumulaciju nanoplastike u oblasti Severnoatlantskog vira u poređenju sa oblastima van njega; međutim, to nismo uočili u površinskom sloju, već samo u dubljim slojevima okeana, npr. na dubini od 1000 metara.
Ovo ukazuje na jak atmosferski doprinos i redistribuciju nanoplastike na površini okeana.
Ova merenja pokazuju koliko je zagađenje česticama plastike rasprostranjeno u našim okeanima. Dominantne koncentracije nanoplastike, naspram mikro-, ukazuju na još veću opasnost od zagađenja plastikom, jer su ove čestice zbog svoje veličine posebno prodorne i štetne po živi svet.
Istraživanja štetnosti nanoplastike su tek u povoju, ali do sada su otkriveni mnogi njeni štetni efekti za ljude, od interupcije polnih hormona (npr. estrogena) do inflamatornog imunog odgovora organizma.
Kako se meri nanoplastika?
Prilikom merenja, uzimali smo par mililitara uzoraka vode, koje smo filtrirali kroz filtere veličine 1 mikrometra kako bi osigurali da samo nanočestice prođu, a zatim smo ih sušili u posebno dizajniranim staklenim kontejnerima.
Zatim smo, postepeno podižući temperaturu, merili organske jone u realnom vremenu kako su se oslobađali iz uzoraka – ovo je nalik merenju profila mirisa.
Posle toga, koristili smo naprednu analizu podataka da identifikujemo različite tipove plastike, odvajajući ih od signala koji nas nisu interesovali. Jednom kada bismo potvrdili identifikaciju tipa plastike, kvantifikovali smo prisutne nanočestice i na osnovu ovih merenja pravili procene.
Veliko iznenađenje je činjenica da nismo detektovali niti jednu jedinu nanoplastiku tipa PE (polietilen)—ni na jednoj lokaciji, ni na jednoj dubini.
PE je veoma rasprostranjen zagađivač i često se nalazi kao otpad ili mikroplastika na površini okeana. Međutim, mi ga nismo pronašli u frakciji nanoplastike ni na jednoj stanici.
Za sada, taj rezultat ostaje svojevrsna misterija. Ili je PE izmenjen do te mere da ga ne možemo detektovati, ili postoje nepoznati procesi koji dovode do njegovog relativno brzog uklanjanja (npr. mineralizacija ili sedimentacija).
Nanoplastika je ozbiljan ekološki problem koji neće tek tako nestati. Protiv zagađenja nanoplastikom možemo se boriti na dva glavna načina: prevencijom i ublažavanjem.
Prevencija podrazumeva smanjenje nepotrebne proizvodnje (npr. brza moda) i zamenu plastike prirodnim materijalima ili efikasnim alternativama.
Ovde je važno napomenuti jednu važnu stvar: „biorazgradive” ili „kompostabilne” plastike često nisu dobre zamene, zato što su obično to samo slabije plastike, koje se brže razgrađuju u nanoplastiku.
Sa druge strane, metode za ublažavanje posledica još uvek se razvijaju i uglavnom su skupa rešenja za jedan globalni problem. Ipak, neke od novih tehnologija, ako bi se industrijski primenila, mogu se efikasno primeniti na mestima s visokim nivoom zagađenja.
Autor teksta je dr Dušan Materić, vođa Grupe za mikroplastiku, nanoplastiku i elemente u Centru za studije okoline Helmholc u Lajpcigu, Nemačka. Osnovne studije biologije i magistraturu završio je na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci, pre doktorata u Velikoj Britaniji.
(EUpravo zato/Klima 101)
