Evropske države već godinama pokušavaju da razviju zajedničke vojne sisteme kako bi smanjile zavisnost od SAD i ojačale sopstvenu odbrambenu industriju.
Ideja je jednostavna, umesto da svaka država posebno troši milijarde na razvoj aviona, tenkova i drugih sistema, zemlje Evropske unije zajedno ulažu novac, tehnologiju i znanje.
Međutim, u praksi se pokazuje da je takva saradnja na polju evropske odbrane mnogo teža nego što izgleda.
Nacionalni interesi pre svega
Glavni problem je to što svaka država ima svoje vojne potrebe, političke interese i industrijske ciljeve.
Francuska želi da zaštiti svoju vojnu industriju i stratešku autonomiju, Nemačka insistira na pravilima izvoza oružja i raspodeli poslova, dok druge zemlje traže deo proizvodnje i radna mesta za svoje kompanije. Zbog toga se gotovo svaki veliki evropski projekat pretvara u dugotrajne pregovore i sukobe oko toga ko će voditi projekat, gde će se proizvoditi oprema i kakve će karakteristike imati buduće oružje.
Najbolji primer za to je projekat FCAS (Future Combat Air System), budući evropski borbeni sistem koji zajednički razvijaju Francuska, Nemačka i Španija. Taj projekat trebalo bi da donese novu generaciju borbenih aviona, dronova i digitalnih sistema za povezivanje svih jedinica na ratištu.
Međutim, umesto simbola evropskog jedinstva, FCAS je postao primer koliko je teško uskladiti interese različitih država.
Evropa je želela zajednički da razvije borbeni avion nove generacije. Sadašnji Jurofajter nastao je još osamdesetih godina prošlog veka i, uprkos modernizacijama, u budućnosti više neće moći da parira najmodernijim konkurentima.
Ali već tokom razvoja novog aviona pojavili su se brojni sukobi: gde će avion biti proizveden, koje oružje mora da nosi, koliko će koštati i kome će smeti da se prodaje. Poseban problem predstavljaju nemačka pravila izvoza oružja, koja su mnogo stroža od francuskih.
Zbog svih tih nesuglasica najveći evropski vojni projekat danas bi mogao da se završi razvojem dva različita aviona umesto jednog zajedničkog. Kompanija Airbus, koja zastupa nemačku i špansku stranu projekta FCAS, saopštila je da je spremna i na "promenu programa" posle višegodišnjih političkih i industrijskih sukoba.
To bi moglo da znači da Francuska i Nemačka razvijaju odvojene borbene avione, dok bi saradnja ostala u oblastima poput dronova, senzora i digitalnih sistema koji povezuju bojište u realnom vremenu, piše DW.
Pritom se postavlja i mnogo šire pitanje: koliko će borbeni avion uopšte biti važan u budućim ratovima? Iskustva iz savremenih sukoba pokazuju da sve veću ulogu imaju dronovi, softver i mrežno povezivanje različitih sistema na frontu.
Sama mogućnost da nastanu dva različita aviona predstavlja veliki udarac za projekat koji je nekada bio simbol francusko-nemačkog vojnog jedinstva.
Vlade Francuske, Nemačke i Španije i dalje pregovaraju o budućnosti FCAS-a. Generalni direktor Airbusa Gijom Fori smatra da čitav program i dalje ima smisla čak i ako razvoj zajedničkog aviona zapadne u krizu. Prema njegovim rečima, zastoj jednog dela projekta ne bi smeo da ugrozi razvoj evropskih vojnih tehnologija.
Međutim, pitanje više nije samo sudbina jednog aviona. Sve češće se postavlja pitanje da li evropske države uopšte mogu zajedno da razvijaju velike sisteme naoružanja.
FCAS je pokrenut 2017. godine kao zajednički projekat Francuske i Nemačke, a kasnije se pridružila i Španija. Vrednost projekta procenjuje se na oko 100 milijardi evra, a cilj je razvoj borbenog sistema šeste generacije do 2040. godine.
Program ne obuhvata samo avion, već i dronove, motore, bespilotne letelice i takozvani "borbeni oblak", digitalni sistem koji povezuje avione, senzore i podatke sa fronta u realnom vremenu, prenosi DW.
Ipak, upravo je avion postao glavni izvor sukoba. Francuska traži da novi avion može da nosi nuklearno oružje i da deluje sa nosača aviona, dok Nemačka nema takve potrebe jer ne poseduje nosače aviona niti nuklearno oružje. Berlin je već odlučio da kupi američke F-35 avione za NATO misije nuklearnog odvraćanja.
Razlike postoje i u industrijskim interesima. Francuski Dassault Aviation želi vodeću ulogu u razvoju aviona, dok Airbus Defence and Space insistira na većem učešću nemačke i španske industrije. Sporovi oko raspodele poslova, tehnologije i radnih mesta traju godinama bez većeg napretka.
Zbog toga sve više stručnjaka smatra da budućnost evropske vojne saradnje možda nije u jednom zajedničkom avionu, već u digitalnim sistemima koji povezuju različite vrste oružja i jedinica.
Slični problemi pojavljuju se i kod drugog velikog francusko-nemačkog projekta, razvoja evropskog "supertenka" MGCS (Main Ground Combat System), koji bi trebalo da zameni nemački Leopard 2 i francuski Leklerk.
Iako je projekat zamišljen kao simbol vojne saradnje dve najveće evropske sile, i on se suočava sa političkim i industrijskim sukobima. Nemačka kompanija Rajnmetal čak tvrdi da njen novi tenk Panter već predstavlja tenk budućnosti, pa se postavlja pitanje da li je razvoj potpuno novog sistema uopšte potreban.
Rat u Ukrajini dodatno je podstakao evropske države da povećaju ulaganja u odbranu i smanje zavisnost od SAD. Evropska unija zato sve više govori o zajedničkoj nabavci oružja i jačanju evropske vojne industrije.
Ipak, problemi oko FCAS-a pokazuju koliko je teško sprovesti takve planove u praksi. Ako projekat ne uspe, evropske države bi ubuduće mogle mnogo opreznije da ulaze u velike zajedničke vojne programe.
(EUpravo zato.rs/DW)
