Prema podacima Međunarodne agencije za obnovljive izvore energije (IRENA) za 2023. godinu, Srbija trenutno ima 137 megavati instalisanog kapaciteta u solarnim elektranama, 511 MW kapaciteta u vetroelektranama i oko 3.150 MW kapaciteta iz ostalih obnovljivih izvora energije, od čega većinu čine hidroelektrane.
U pitanju su skromni kapaciteti za obnovljive izvore energije u poređenju sa našim susedima i vodećim evropskim zemljama. Na primer, sa 137 MW solarne energije, Srbija zaostaje za Hrvatskom koja ima više od 460 MW, dok Nemačka prednjači sa impresivnih 81 GW (81.000 megavati kapaciteta).
Međutim, iako sadašnji kapaciteti deluju skromno, Srbija ima ambiciozne ciljeve, koji su sadržani u Nacionalnom integrisanom energetskom i klimatskom planu (INEKP), prenosi Klima 101.
INEKP, koji je spreman i čeka na usvajanje u Vladi Srbije, ključni je strateški dokument koji za cilj ima da isplanira zelenu tranziciju Srbije, iz zemlje koja se oslanja na ugalj kao energent, u zemlju koja ga u potpunosti napušta u korist obnovljivih izvora – i sve to u relativno kratkom roku.
Kako se navodi u INEKP-u, Srbija bi do 2050. godine – tj. za samo 25 godina – trebalo da više od 100 puta poveća svoje solarne kapacitete, a oko 15 puta kapacitete vetra (16,7 GW solara i 8 GW vetra, i to po scenariju sa nuklearnom energijom).
Mada je postizanje cilja napuštanja uglja do 2050. godine ambiciozan, to je takođe i dostižan cilj. Ali on ne podrazumeva samo instalaciju ogromnog broja solarnih panela i vetroelektrana.
Naša energetska infrastruktura je kao stari telefon – još obavlja osnovnu funkciju, ali je daleko od moderne efikasnosti
Naime, energetska tranzicija nije samo tehnološki izazov, već je i finansijski, pravni, politički i društveni. Stoga je potrebno posmatrati je holistički.
Što se tiče tehnologije, naša energetska infrastruktura podseća na stari telefon – još obavlja osnovnu funkciju, ali je daleko od moderne efikasnosti i dodatnih mogućnosti. Ako želimo da Srbija ozbiljno pređe na obnovljive izvore energije, moramo unaprediti mrežu i uvesti inovativne tehnologije koje omogućavaju siguran i stabilan rad sistema. Tako da su tehnološki izazovi svakako značajni.
Finansije su sledeći veliki izazov. Iako su cene tehnologije drastično opale (troškovi solarnih fotonaponskih sistema pali su za 90 odsto u poslednjoj deceniji, troškovi kopnenih vetroturbina za 70 odsto, a troškovi baterija za više od 90 odsto), početna ulaganja su i dalje značajna i bez odgovarajućih finansijskih resursa, naši ambiciozni planovi ostaju samo na papiru. Energetska tranzicija košta i glavno je pitanje ko će to da plati.
Što se tiče potencijala za proizvodnju solarne i vetroenergije, verujem da tu Srbija nema problema. Međutim, imati energetski potencijal je kao fudbalski tim sa talentovanim igračima, ali bez odgovarajuće strategije i trenera koji zna kako da iskoristi njihove veštine i talenat. Da bi ovaj tim postigao uspeh, potrebno je detaljno i strateško planiranje i jasno definisani planovi za integraciju ovih izvora energije u elektroenergetski sistem.
Ovde je politička volja ključna i zato su bitna strateška dokumenta kao što su INEKP i Strategija razvoja energetike. Vlada mora postaviti jasne ciljeve i strategije i kontinuiranu podršku za dugoročne projekte. Pravni okvir mora podržati energetsku tranziciju, pojednostaviti birokratske procese i osigurati zaštitu životne sredine.
Takođe, ljudski resurs je jako bitan jer bez dovoljno stručnjaka, teško je realizovati ovako ambiciozne planove. Tu je jako velika odgovornost na obrazovnim institucijama koje moraju da se reformišu i unaprede da bi mogle da isporuče i obrazuju stručnjake koji će biti nosioci energetske tranzicije.
Projekat Sunrise na ETF-u za cilj ima razvoj nove laboratorije, obuku stručnjaka i promociju inovacija u energetskom sektoru, u saradnji sa vodećim univerzitetima iz Holandije i Španije
Energetska tranzicija zahteva širok spektar stručnjaka iz različitih oblasti.
Srbija se suočava sa deficitom kvalifikovanih stručnjaka koji su neophodni za instalaciju, održavanje i upravljanje novim elektroenergetskim sistemima. Ovo uključuje inženjere, tehničare, projektante i mnoge druge netehničke profile.
Bez adekvatnog obrazovanja, obuke i zadržavanja ovih stručnjaka u zemlji, teško je zamisliti uspešnu realizaciju ovako ambicioznih planova. Investicije u ljudske resurse su jednako važne kao i one u tehnologiju i infrastrukturu, jer su upravo stručnjaci ti koji će voditi i sprovesti ovu tranziciju.
Sunrise (Setting Up green eNergy Research In SErbia) projekat je deo inicijative Horizon Europe i osmišljen je da unapredi istraživačke kapacitete Srbije u oblasti energetske tranzicije.
Elektrotehnički fakultet u Beogradu vodi ovaj projekat, vredan preko 1,4 miliona evra, od čega je više od pola miliona namenjeno samom fakultetu. Ciljevi projekta obuhvataju razvoj nove laboratorije, obuku stručnjaka i promociju inovacija u energetskom sektoru, u saradnji sa prestižnim partnerima poput Tehničkog univerziteta u Delftu (Holandija), Univerziteta u Sevilji (Španija) i Univerziteta Baskije (Španija).
Srbija je kasnija ušla u igru energetske tranzicije, ali to ne mora da bude samo otežavajući faktor već se može posmatrati kao prednost.
Umesto da ponavljamo greške pionira, možemo da učimo iz njihovih iskustava i da brže napredujemo. Na primer, Holandija ima najveći broj instaliranih solarnih panela po glavi stanovnika, dok je Španija druga u Evropi po kapacitetima vetroelektrana. Ove zemlje i partneri na SUNRISE projektu pružaju vredne lekcije koje Srbija može iskoristiti.
Sunrise projekat igra ključnu ulogu u izgradnji domaće stručnosti i kapaciteta, što je presudno za održivu energetsku budućnost. Projekat pomaže da Srbija dobije kvalifikovane stručnjake koji mogu da vode i implementiraju projekte obnovljivih izvora energije. Takođe, uključivanje u globalne istraživačke mreže i saradnja sa međunarodnim partnerima pomaže Srbiji da ostane konkurentna na globalnom tržištu energetike.
Bez obrazovanih stručnjaka, sva tehnologija i infrastruktura je beskorisna
Ključno pitanje nije da li možemo da dostignemo ciljeve energetske tranzicije, već kako ćemo to postići.
Neophodne su investicije u nove proizvodne kapacitete koji mogu da isprate trend rasta potrošnje i posteno gašenje termoelektrana. Takođe, neizostavni su i sistemi za skladištenje energije, bilo da su to baterije, reverzibilne hidroelektrane, toplotna skladišta ili neki drugi tip. Ovi sistemi pružaju fleksibilnost koja je ključna za siguran i stabilan rad energetskog sistema.
Pored toga, neophodne su investicije u modernizaciju i digitalizaciju elektroenergetske mreže. I na kraju, potrebne su investicije u obrazovanje i obuku stručnjaka. Bez njih, sva tehnologija i infrastruktura je beskorisna. Zamislite da imate najmoderniji avion, ali bez pilota – potpuno beskorisno! Naši inženjeri, tehničari i naučnici su ključni za sprovođenje ove tranzicije.
Takođe, ključno je povećati svest javnosti o značaju obnovljivih izvora energije i uključiti sve relevantne aktere u proces tranzicije. Energetska tranzicija je i tranzicija društva i potrebno je da svi razumemo zašto je važno da svi budemo deo rešenja.
Autorka teksta je dr Jelena Stojković Terzić, docent na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa specijalizacijom iz oblasti elektroenergetskih sistema. Sticala je međunarodno iskustvo kroz istraživački rad u Sloveniji, Austriji, Nemačkoj, Italiji i Holandiji. Njeno istraživanje je usmereno na upravljanje potrošnjom, pametno punjenje električnih vozila, integraciju obnovljivih izvora energije i razvoj pametnih mreža.
(EUpravo Zato/Klima 101)
