Na ovogodišnjem klimatskom samitu COP29, održanom u Azerbejdžanu, glavno pitanje je bilo finansiranje energetske tranzicije, ali su i druga pitanja bila na stolu.
Postavljena su nova pravila o svetskom ugljeničnom tržištu, odnosno, trgovanju emisijama ugljenika, štetnog gasa koji pojačava zagrevanje planete.
Zemlje će biti u mogućnosti da kupuju ili prodaju karbonske kredite.
"To nije neka zagonetna birokratija UN, već se pomaže zemljama da sprovedu svoje klimatske planove brže i jeftinije, smanjujući emisije štetnih gasova", poručio je Sajmon Stiel, izvršni sekretar UN za klimatske promene.
Ugljenični krediti se stvaraju kroz projekte poput sadnje drveća ili izgradnje vetroturbina u siromašnijim zemljama koje dobijaju kredit za svaku tonu emisija koju smanje ili ne ubace u atmosferu. Države i kompanije potom mogu da kupe te kredite kako bi im pomogle da postignu klimatske ciljeve.
Nova pravila, usvojena na COP29, podrazumevaju dva tipa tržišta.
Prvo, poznato kao Član 6.2 reguliše ugljeničnu trgovinu između zemalja dok Član 6.4 stvara mehanizam za globalno kreditiranje kako bi države prodavale smanjenje emisija.
"Još smo daleko od prepolovljenja emisija u ovoj deceniji, ali će nam uspesi na karbonskim tržištima pomoći u tome", dodao je Stiel.
Ideja trgovanjem ugljenikom je prvi put formalno predstavljena u Pariskom sporazumu 2015. godine kako bi zagađivači plaćali drugim zemljama da smanjuju emisije u njihovo ime.
Već tada je predlog bio kontroverzan jer se smatralo da neće rezultirati uklanjanjem ugljenika iz atmosfere.
Šef delegacije grupe visokopošumljenih zemalja, uključujući Boliviju i Demokratsku Republiku Kongo, Kevin Konrad, rekao je da "adekvatno regulisana tržišta mogu da postanu oruđe za dobrobit čovečanstva".
Konačni dogovor o tržištu emisija ugljenika je dočekan aplauzom na samitu koje je bio obeležen neslaganjem.
Domaćin skupa, Azerbejdžan, postarao se da pitanje trgovine ugljenikom bude prioritet.
Kompanije i zemlje su već počele da sklapaju prve dogovore, pa je tako "Trafigura" najavila pilot-projekat koji će pomoći Mozambiku da razvije poduhvate karbonske restoracije.
Pojedini stručnjaci su upozorili da novo tržište može da se suoči sa istim optužbama o "grinvošingu" koje prate postojeće neregulisane trgovine kreditima između zemalja.
Stručnjaci za trgovine emisijama ugljenikom nastaviće da raspravljaju koje tipove kredita će zemlje moći da kupuju. Primera radi, pojedine zemlje bi želele da prodaju kredite povezane sa hipotetičkim CO2 koji nije emitovan prilikom, recimo, zatvaranja rudnika uglja ili kuvanja na gas kako bi poništili stvarne štetne emisije koje se oslobađaju u atmosferu.
Novac sakupljen od ugljeničnih dogovora bi mogao da doprinese klimatskom finansiranju siromašnijih zemalja.
Podsetimo, prema Parsikom sporazumu iz 2015. godine, 194 zemlje su se dogovorile da održavaju globalno zagrevanje na manje od dva stepena, u odnosu na predindustrijsko doba.
To znači da se moraju smanjiti emisije štetnih gasova, odnosno, da države moraju ograničiti upotrebu fosilnih goriva.
Evropska unija je trenutno najveći finansijer međunarodnog klimatskog finansiranja, doprinoseći sa 28,6 milijardi evra, sa dodatnom sumom od 7,2 milijarde evra iz privatnog sektora.
Evropski zeleni dogovor je predstavljen u decembru 2019. a njime se EU obavezala da će do 2050. postići klimatsku neutralost.
(EUpravo zato/Financial Times/Europa.eu)
