Pitanje grejanja i električne energije, sve češća je briga građana širom Evrope i to pre svega kao pitanje troška, a ne komfora. Ipak, takve brige retko su u fokusu velikih političkih rasprava, iako ih one sve više oblikuju.
U isto vreme, Evropska unija se suočava sa dvostrukim izazovom: proširenjem ka istoku i ubrzanjem zelene tranzicije ka klimatskoj neutralnosti. Dok se Brisel priprema za najveći talas proširenja EU u poslednjim decenijama, od zemalja kandidata se očekuje da usvoje najviše standarde klimatske i energetske politike
Pitanje više nije da li Evropa može da postane "zelena", već da li može da povede druge u tom procesu.
Da bi se razumela ova napetost, potrebno je analizirati koliko je klimatska politika duboko ugrađena u sam evropski projekat, piše euneighbourseast.eu.
Klimatska arhitektura Evrope
Godine 2019, Evropska komisija predstavila je Evropski zeleni plan (European Green Deal), sa ciljem da Evropa postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. godine. Ova ambicija je oslonjena na Evropski zakon o klimi, kojim su ciljevi smanjenja emisija, najmanje 55 posto ispod nivoa iz 1990. godine, pravno obavezujući.
U srcu ove arhitekture nalazi se Sistem trgovine emisijama EU (ETS), uspostavljen 2005. kao prvi veliki svetski tržišni sistem za ugljenik. Ograničavanjem emisija i obavezom kompanija da trguju dozvolama, on uvodi cenu zagađenja, pretvarajući ugljenik u ekonomski trošak, a ne eksternaliju.
ETS danas pokriva električnu energiju i grejanje, tešku industriju, avijaciju i pomorski transport, i obuhvata oko 40% emisija EU, funkcionišući u državama članicama, kao i na Islandu, u Lihtenštajnu i Norveškoj. Sistem se takođe redovno prilagođava kako bi se održala efikasna cena ugljenika.
Međutim, ETS sam po sebi ne može obezbediti klimatsku neutralnost. Postizanje cilja EU do 2050. i Pariskog sporazuma od 1,5°C zahteva višu cenu ugljenika i šire strukturne promene, jer besplatne dozvole slabe cenovne signale i usporavaju dekarbonizaciju industrije.
U međuvremenu, zelena tranzicija ima značajne ekonomske posledice, za postizanje klimatske neutralnosti biće potrebno oko trilion evra investicija u narednoj deceniji, dok regioni zavisni od uglja i teške industrije prolaze kroz duboke strukturne promene. EU pokušava da ublaži te posledice Mehanizmom pravedne tranzicije, koji podržava najpogođenije regione.
Istovremeno, kroz ETS i CBAM, pristup evropskom tržištu sve više zavisi od karbonskih performansi, čime se briše granica između klimatske i trgovinske politike.
Na taj način, Evropski zeleni plan prevazilazi ekološku regulaciju i postaje alat koji preoblikuje globalne ekonomske podsticaje kroz vezu između dekarbonizacije i tržišnog pristupa.
Proširenje kao klimatska uslovljenost
Proširenje EU više nije samo pitanje političkog usklađivanja. Ono je postalo proces regulatorne, a sve više i ekološke konvergencije. Kopenhaški kriterijumi zahtevaju od kandidata stabilne demokratske institucije, funkcionalnu tržišnu ekonomiju i usvajanje celokupnog pravnog sistema EU. U tom okviru, klimatska politika sada igra centralnu ulogu.
Poglavlje 27 pregovora o pristupanju zahteva usklađivanje sa zakonodavstvom EU u oblasti životne sredine i klime, uključujući pravila o kvalitetu vazduha, upravljanju otpadom i kontroli emisija. Kao rezultat, ekološka usklađenost postala je ključni uslov članstva.
Ova promena dolazi u trenutku povećanog geopolitičkog značaja. Ruska invazija na Ukrajinu i nestabilnost na evropskim granicama učinile su proširenje strateškim prioritetom. Integracija se sve više vidi ne samo kao širenje, već i kao stabilizacija.
Energetska zamka Zapadnog Balkana
U okviru Zapadnog Balkana, zemlje se nalaze u različitim fazama procesa proširenja, pri čemu se Crna Gora i Albanija često smatraju predvodnicama.
Da bi podržala ovaj put, EU je predložila Plan rasta od 6 milijardi evra za Zapadni Balkan, koji povezuje finansiranje sa reformama i postepenom integracijom u jedinstveno evropsko tržište.
Sa 60-70 posto električne energije proizvedene iz lignita i zastarelom infrastrukturom, region se suočava sa stalnom napetošću između energetske sigurnosti i ekološke održivosti.
Spoljne politike poput CBAM-a uvode cenu ugljenika na izvoz, kao što su čelik i cement. To stvara kratkoročni ekonomski pritisak, ali jača podsticaje za dekarbonizaciju industrije. Finansijska pomoć kroz IPA III i Zelenu agendu za Zapadni Balkan podržava ovu tranziciju, ali ne može sama da reši strukturnu zavisnost od fosilnih goriva.
Kao rezultat, na Zapadnom Balkanu prisutno je energetsko siromaštvo. Veliki broj domaćinstava ima poteškoće da priušte grejanje i struju, što dekarbonizaciju pretvara u pitanje svakodnevnog preživljavanja, pa zelena tranzicija postaje i put ka integraciji i test ekonomske otpornosti.
Ukrajina primer kako se klimatska politika ugrađuje u politiku proširenja
Ukrajina je postala ključan primer kako se klimatska politika sve više ugrađuje u proces proširenja EU. Klimatskim okvirnim zakonom iz 2024. zemlja se obavezala na klimatsku neutralnost do 2050. godine, čime su ekološke reforme postale deo šire obnove i evropske integracije.
Obnova zemlje se pritom posmatra kao prilika da se izbegne ponovno oslanjanje na fosilne sisteme i da se razvije niskougljenična infrastruktura. Od sinhronizacije elektroenergetske mreže sa evropskom 2022. godine, Ukrajina ubrzava usklađivanje sa standardima EU i širi obnovljive i decentralizovane izvore energije.
Kroz Ukrajinski fond od 50 milijardi evra, ulaganja se usmeravaju upravo ka zelenoj rekonstrukciji. Ipak, ovaj spoljašnji podsticaj ka klimatski usklađenoj obnovi stoji u kontrastu sa sve većim unutrašnjim otporima zelenoj tranziciji unutar pojedinih država članica EU.
Unutrašnji otpor Evrope
U samoj Evropskoj uniji, Zeleni plan sve češće nailazi na politički otpor. Poljoprivrednici, industrija i deo građana zabrinuti su zbog troškova, regulacije i brzine tranzicije, što je postalo posebno vidljivo nakon izbora za Evropski parlament 2024. godine.
Kritike se odnose na pritisak na domaćinstva i energetski intenzivne sektore, kao i na rizik da se emisije samo "premeste" van Evrope. Nasuprot tome, zagovornici smatraju da su ovi izazovi neizbežan deo velike strukturne promene.
Ipak, prelazak sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije ne predstavlja samo politički i ekonomski proces, već i zdravstvenu korist koja bi mogla sprečiti milione prevremenih smrti godišnje zbog zagađenja vazduha.
U tom kontekstu postavlja se pitanje da li je klimatska politika u eri proširenja najjači most EU ili njena slabost? Da li Unija može da se širi bez slabljenja svojih zelenih ciljeva, ili će geopolitičke okolnosti zahtevati prilagođavanje?
Ova dilema pokazuje da klimatska politika više nije samo pitanje emisija, već i pitanje budućeg identiteta i pravca razvoja Evropske unije, pri čemu Zeleni plan postaje ključni okvir i za proširenje i za dekarbonizaciju.
(EUpravo zato.rs)
