Lasice – vitke, okretne životinjice s dugim repom – verovatno ste mogli da vidite u zoološkom vrtu. Ali kako navode brojni domaći mediji, stanovnici beogradskog naselja Mirijevo ovih dana imali su gotovo ekskluzivnu priliku da ih susretnu u „divljini” svog komšiluka.
Ovi sitni mesojedi veoma su plašljivi pa od ljudskog pogleda uteknu čim ga primete. A plašljivost dovodi i do toga da se kreću i love pretežno noću, prenosi Klima 101.
"Njihovo vreme nije čak ni sumrak", objašnjava direktor JKP Veterina Beograd, dr Budimir Grubić. „Lasice kreću posle 10-11-12 uveče i imaju čak i specifično kretanje koje bismo mogli opisati kao petokorak – pet koraka i sakriju se, pet koraka i sakriju se.”
Iako nam se zbog toga putevi uglavnom mimoilaze, lasice – kao i lije – jesu prisutne u šumama Beograda, npr. u Kaluđerskoj, Lipovačkoj, Bojčinskoj.
Stoga ne čudi da su dojave o lasicama došle pretežno od meštana iz okoline šumovite padine Bajdina.
Da li je posredi ista, potencijalno hrabrija jedinka opažena u nekoliko različitih navrata ili se više njih okuražilo da priđe urbanoj sredini? Da li su se uopšte približile urbanoj sredini ili su ih spazili prolaznici u šumi, njihovoj prirodnoj teritoriji? I da li su to zaista bile lasice ili se možda „na radaru” Beograđana našla nečija odbegla feretka?
S obzirom na nepostojanje foto i video materijala neočekivanih gostiju, na ova pitanja trenutno nemamo definitivan odgovor.
Ipak, ono što znamo jeste da su uslovi idealni da se lasice, ali i njihova lovina – glodari, približe naseljenim mestima.
Trbuhom za vodom i „kruhom”
„Mnogo je toplo, nema vode, nema hrane, sve je izgorelo”, ističe dr Budimir Grubić.
„Evo jedan ilustrativan primer: insekti kojima se glodari inače hrane sada su svi pod zemljom. I onda lisice i mali karnivori moraju da idu ‘trbuhom za kruhom’, a kontejneri u gradovima za njih su prava gozba.”
Drugim rečima, čak i ako se u Mirijevu jesu zaista pojavile lasice, na to ih je naterala univerzalna muka koja ove godine pogađa sve stanovnike Srbije, bilo da su oni dvonožni „homo sapiensi” ili četvoronožne kune i druge živuljke. U pitanju su visoke temperature, nedostatak vode i ekstremna suša.
U toplijoj i sušnijoj Srbiji, ovakav scenario nije nikakvo iznenađenje. Razlog je jednostavan i donekle intuitivan: resursi koji trebaju i životinjama i nama postaju oskudniji.
I dok lasice nisu opasne po ljude, kao ni njihove kućne ljubimce kao što su mačke i psi, stanovnici planinskih krajeva dele životnu sredinu sa dosta nezgodnijim zverkama – medvedima i vukovima. A po svemu sudeći, ova godina – u pogledu dostupnosti hrane – i za njih je izazovna.
„I šumsko i domaće voće slabije je rodilo”, otkriva za naš portal dr Duško Ćirović sa Biološkog fakulteta u Beogradu, „tako da je trofička baza za životinje slabija, a pogotovo za medvede.”
U ekologiji, trofička piramida predstavlja grafički prikaz energije ili biomase na svakom nivou ekosistema. U njenoj osnovi su zelene biljke, odnosno proizvođači, čije su brojnost i biomasa najveće. Slede biljojedi kao potrošači prvog reda, a na vrhu piramide su primarni, sekundarni i na kraju vršni (top) predatori u koje spadaju i vukovi.
„Vukovi nemaju toliki problem”, dodaje naš sagovornik, „njihov prirodni plen su i divlje svinje i srne tako da ne zavise od rodnosti divljih voćkarica. Ali uprkos tome, dobio sam informaciju da su, u nekoliko navrata ove godine, vukovi napali domaće životinje na Povlenu i u okolini.”
Broj konflikata između životinja i ljudi raste zbog globalnog zagrevanja
Iako u Srbiji nemamo dovoljno naučnih podataka o tome da li napadi divljih životinja postaju učestaliji sa klimatskim promenama, topli i sušni uslovi poput aktuelnih nesumnjivo doprinose tome – a oni su kod nas sve zastupljeniji.
„Sama godina, da li je rodna ili ne, između ostalog utiče na pojavu štete”, ocenjuje dr Duško Ćirović.
Dok je u prošlosti tek jedna godina u deceniji bila sušna, danas je to svaka druga. A nakon najsušnijeg juna u istoriji merenja, i 2025. mogla bi postati deo sumorne statistike.
A kako otkriva studija iz 2023. godine predvođena naučnicima sa Univerziteta u Vašingtonu, klimatske promene stvaraju plodno tlo za češće susrete, ili možemo reći i konflikte, između ljudi i životinja. U pitanju je fenomen koji je primećen na šest kontinenata, od Azije preko Australije do Južne Amerike, kao i u pet različitih okeana i u slatkovodnim sistemima.
Ovo je samo jedno u nizu rastućeg broja istraživanja sa istovetnom porukom.
Svakako, ne „sukobljavamo” se isključivo sa sisarima poput lasica, vukova i medveda, već i sa gmizavcima, ribama, pticama, pa čak i sa beskičmenjacima.
Uzrok problema je prostorno približavanje životinja i ljudi jer su i jedni i drugi u potrazi za resursima koji se, u doba obeleženo porastom temperature, ubrzano smanjuju. Međusobna distanca smanjuje se i usled urbanizacije i krčenja šuma što dovodi do gubitka staništa brojnih vrsta.
A kada udaljenost sa divljim svetom opada, povećava se rizik od rizičnih interakcija koje mogu da se završe i smrtnim ishodom, kako životinja tako i ljudi.
Tako je u Indiji krajem 2018. godine ubijena tigrica, optužena da je usmrtila i pojela čak trinaestoro ljudi. Lokalnom stanovništvu kojem je uterivala strah u kosti zverka je bila poznata kao T1, a aktivisti za zaštitu prirode zvali su je Avni. Tokom obdukcije, u njenom telu nisu pronađeni ljudski ostaci.
Godinu dana kasnije, kada je suša zavladala Sumatrom – a koju su pratili razorni požari – najmanje jedan čovek izgubio je život nakon što su tigrovi i slonovi naselili nove oblasti na tom indonežanskom ostrvu.
U 80% studija slučaja, koje su istraživači analizirali, najučestaliji uzročnik sukoba bile su promene u temperaturi i padavinama. Kada je reč o najučestalijim ishodima, bili su to smrt životinja u 45% slučajeva i smrt ljudi u 43% slučajeva.
Ali u konfliktima ne stradaju samo dve sukobljene strane, već žrtva može biti i stoka kao na Povlenu, ali i imovina i usevi.
U Aziji i Africi, ljudi svoje useve od slonova brane električnim ogradama, na Arktiku formirana posebna patrola za polarne medvede
Kako bi zaštitili svoje zasade voća i koštunjavog voća, Šrilančani i Indonežani postavljaju električne ograde koje bi trebalo da „prodrmaju” i preplaše neželjene posetioce. Mada su se u nekim zemljama, npr. u Keniji, one ispostavile kao efikasno rešenje, razlika je ta što su u Indoneziji i Šri Lanci električne ograde, umesto na mrežu niskog napona, većinski priključene na mrežu visokog napona.
Procenjuje se da su samo u Šri Lanci, od 2018. do 2024, električne ograde usmrtile 300 slonova. Dok je u maju prošle godine, u blizini plantaže palmi uljarica u Indoneziji, pronađeno telo slonice pod imenom Umi koju je takođe potencijalno usmrtila električna ograda.
Ovim se rasvetljava dodatni izazov: opstanak mnogih vrsta s kojima ljudi dolaze u konflikt je pod ozbiljnom pretnjom, uključujući tu i sumatranske slonove poput Umi koji se klasifikuju kao „kritično ugroženi”.
Polarni medvedi, koji važe za ranjivu vrstu, takođe nisu u zavidnoj poziciji: Arktik se zagreva brže od ostatka planete što rezultuje u dramatičnoj transformaciji pejzaža zbog topljenja leda i porasta nivoa mora.
Nažalost, jedna od odbrambenih strategija polarnih medveda dovodi ih u sukob sa ljudima. Životinje prilaze naseljenim mestima očajnički tragajući za hranom.
To se dešava i u regionu Čukotke na severoistoku Rusije. U oblastima koje su pre svega dve decenije bile okovane ledom čak i u letnjim mesecima, živi i do šezdesetak polarnih medveda na tek 700 metara od naseobina, a dolazi i do nas nasukavanja morževa čije leševe jedu. Tamošnje selo Rirkaipi čak je formiralo i posebnu patrolu za polarne medvede zaduženu da životinje drži podalje od kanti za smeće i osigurava bezbednost meštana.
Ali sukobi između životinja i ljudi nisu uvek tako direktni i jednoznačni.
Guske čije su se populacije u Škotskoj uvećale zbog rastućih temperatura jedu travu koja je stočarima potrebna za njihove ovce. A pored toga što nam životinje dolaze bliže, menja se i njihovo ponašanje u cilju prilagođavanja: kako bi izbegle dnevne vrućine, neke životinje postaju više nokturalne i noću napadaju stoku, a onda ljudi – ubijajući ih – vrše odmazdu za štetu nanetu u tim noćnim pohodima.
Međutim, povod za ubijanje životinja ne mora da bude osveta.
Zbog najgore suše u poslednjih 100 godina koja je prošle godine pogodila južnu Afriku, vlade Namibije i Zimbabvea najavile su ubijanje na stotine divljih životinja, od slonova preko zebri do nilskih konja, kako bi prehranile gladno stanovništvo.
Suočene sa kritikama i osudom, zemlje su ove poteze pravdale očekivanim ublažavanjem pritiska na zemlju i vodu, ali i prevencijom sukoba do kojih bi moglo da dođe kada bi životinje u potrazi za hranom krenule ka ljudskim naseobinama.
Kako smanjiti problem konflikata životinja i ljudi?
Ipak, prevencija sukoba ne treba da podrazumeva pušku i klopke za divlje životinje.
Štaviše, kako to ilustruje dr Duško Ćirović sa Biološkog fakulteta, odstrel može da bude kontraproduktivan.
„Ako razbijete čopor i u njemu ostane jedan do dva vuka, oni ne mogu da love veći plen”, naglašava Ćirović.
„Zbog toga se okreću oportunističkoj strategiji i napadaju stoku koja je lakša za lov od divljeg plena. Strategija života u čoporu je ustrojena tako kako jeste da bi vukovi bili uspešniji lovci i da bi mogli da uhvate veći plen. A to je moguće samo kada ih je više, npr. pet-šest, i kada u lovu sarađuju, odnosno love zajedno.”
Dr Duško Ćirović smatra da dodatni izazov kod nas na polju sukoba sa životinjama predstavlja i socijalni aspekt.
„Domaćinstva u našim selima su stara, nema zajednica sa više generacija sa različitim zaduženjima kao nekada, a imanja su zapuštena i nisu dobro ograđena i zaštićena”, pojašnjava on.
„Kada pročitate vest da su medvedi upali u štalu, morate da shvatite da su te štale stare i dotrajale. Šta vredi da stavite katanac kada su daske na vratima trule?! Medvedu je vrlo lako da tu provali. Zato se povećava opasnost da životinje to nauče što bi moglo da dovede do intenziviranja konflikata.”
A upravo se tu kriju i moguća rešenja koja bi osigurala blagostanje i životinja i ljudi.
„Akcenat u budućnosti treba da bude na preventivnim merama”, napominje Ćirović. „Primera radi, pčelinjake je najlakše zaštititi električnim pastiricama koje su se pokazale kao veoma delotvorne. Kada to jednom, dvaput pecne medveda, on zna da ne treba više da prilazi.”
Potresne slike sa Suve planine gde je sredinom jula bez vode ostalo oko hiljadu krava i 300 konja rasvetlile su patnju domaćih životinja u jeku ovogodišnje suše koja je rezultat klimatskih promena.
Premda nam i dalje donekle ispod radara prolazi kako one divlje podnose sušne uslove, navodne posete lasica Mirijevu i napadi vukova na Povlenu pokazuju da ni njima nije lako, te da se i sami bore za puko preživljavanje.
Prema podacima Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN), do sada je samo osam zemalja na svetu izradilo strategije sa fokusom na sukobe životinja i ljudi, a među njima Indija, Tanzanija i Bolivija. Dok dodatnih 35 zemalja izdvaja temu u svojim nacionalnim i akcionim planovima za biodiverzitet.
Nažalost, Srbija nije među njima.
„U ovom trenutku, država samo plaća štetu, odnosno primenjuje kompenzatorni mehanizam, ali u narednom periodu preventivni pristup treba da bude prioritet u rešavanju konflikata koji su vezani za štete na domaćim životinjama ili usevima”, zaključuje dr Duško Ćirović.
„Dok je zveri i ljudi, biće i sukoba. Međutim, to može da se dovede u nivo prihvatljiv za lokalno stanovništvo.”
(EUpravo zato/Klima 101)
