Novi nemački kancelar Fridrih Merc mora da se pozabavi jednim specifičkim paradoksom kako bi oživeo posrnulu ekonomiju svoje zemlje. Taj paradoks je da je stopa zaposlenosti rekordno visoka, ali Nemci pojedinačno nikada nisu radili manje.
Do 2035. godine, 4,8 miliona ljudi će otići u penziju, što je devet procenata radne snage. Mercova vlada se suočava sa izazovom da ubedi mlađe ljude da se odreknu više slobodnog vremena kako bi podstakli najveću evropsku ekonomiju. Nemačka će biti među prvim velikim zemljama u narednih nekoliko godina koje će pokazati koliko brzo stare zapadne ekonomije mogu da se nose sa izazovima penzionisanja.
Ekonomisti ističu da bi centralni deo Mercove strategije ekonomskog rasta od biliona evra trebalo da bude rešavanje dileme radnog vremena.
"Više novca nije nešto što samo po sebi gradi most ili puteve. Za to su nam potrebni dodatni radnici", podsetio je Klemens Fuest, direktor Instituta za ekonomska istraživanja (Ifo).
Bernd Ficenberger, direktor Instituta za tržište rada i razvoj karijere (IAB), naglasio je da je dinamika nemačkog tržišta rada jedinstvena u svetu, ali da je daleko od toga da je to nacija koja zabušava.
Koliko Nemci rade?
Broj zaposlenih i broj radnih sati bio je rekordno visok prošle godine, delimično zahvaljujući stranim radnicima, čiji se broj udvostručio na 6,3 miliona u poslednjih 10 godina. Četiri od pet osoba radnog doba su zaposlene, što je jedna od najviših stopa zaposlenosti među bogatim zemljama. A Ficenberger je primetio da je stopa zaposlenosti viša nego ikada ranije.
Međutim, prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), prosečan broj radnih sati po zaposlenom bio je na rekordno niskom nivou prošle godine, izuzev pandemijske 2020. godine. Prosečno radno vreme u Nemačkoj je najkraće u poređenju sa drugim bogatim zemljama.
Kako generacija bejbi bumera (ljudi rođeni između 1946. i 1964. godine) odlazi u penziju, manje radnih sati preti da dodatno pogorša tržište koje već nema dovoljno radnika. To se pre svega odnosi na zdravstvo, obrazovanje i inženjerstvo.
"Dugoročni izgledi su prilično mračni", upozorio je Martin Verding, član vladinog Saveta ekonomskih stručnjaka.
Procena Saveta je da bi nedostatak radnika tokom narednih nekoliko decenija mogao izazvati smanjenje ekonomskog rasta i do 0,6 procentnih poena godišnje.
Odluke bivših vlada
Merc, sa 69 godina, je drugi najstariji nemački kancelar na početku svog mandata. Stariji je bio Konrad Adenauer, koji je imao 73 godine 1949. godine, kada je prvi put izabran za kancelara. Iako bi Merc mogao biti uzor za duže i napornije radno vreme, neće mu biti lako da ubedi ostatak zemlje.
Nemačko tržište rada oblikovala je sindikalna borba za petodnevnu radnu nedelju nakon Drugog svetskog rata, tokom 1950-ih i 1960-ih. Sindikalni aktivisti su stupili u jedan od najdužih štrajkova osamdesetih godina prošlog veka, zahtevajući smanjenje nedeljnog radnog vremena sa 40 na 35. Mnogi kolektivni ugovori danas predviđaju radnu nedelju od 37,8 sati.
Kancelar Helmut Kol je 1993. godine izazvao nezadovoljstvo izjavom da Nemačka počinje da liči na "kolektivni zabavni park" zbog kratkog radnog vremena tokom nedelje i čestog prevremenog penzionisanja. Tada je prosečno radno vreme po zaposlenom smanjeno za 13,5 odsto.
Odluka vlade Angele Merkel iz 2007. godine da poveća starosnu granicu za penzionisanje sa 65 na 67 godina i dalje je veoma nepopularna među Nemcima. Ta odluka i dalje proganja socijaldemokrate jer su je podržali.
Šta nova vlada može da uradi?
Koalicionim sporazumom između Mercove Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i Socijaldemokratske partije (SPD) dogovoreno je produženje radnog vremena i odlaganje penzionisanja. Ekonomisti su pozdravili ovaj dogovor.
Međutim, Andreas Pajhl, profesor ekonomije na Univerzitetu u Minhenu i ekonomista Ifo-a, smatra da su ideje još uvek nejasne i da je, kako je naveo, đavo u detaljima. On očekuje da će podsticaji za duži rad biti neefikasni, skupi i birokratska noćna mora.
Najveći potencijal za produženje radnog vremena leži u armiji zaposlenih sa nepunim radnim vremenom. Naime, njihov broj se udvostručio od 1990-ih - sada čine 30 odsto radne snage, a uglavnom su to žene. Shodno tome, direktor Instituta za makroekonomiju i poslovna istraživanja (IMK) Sebastijan Dulijen smatra da zaposleni sa skraćenim radnim vremenom zapravo nisu deo radne snage, što znači da je slika tržišta rada iskrivljena.
Naime, oni sa punim radnim vremenom rade 40,2 sata nedeljno, što je u proseku sat manje nedeljno u poređenju sa 1991. godinom. Međutim, kada se uzme u obzir veliki broj onih sa skraćenim radnim vremenom, prosečno radno vreme po zaposlenom je 34 sata nedeljno, što je sedam odsto manje od proseka Evropske unije i 16 odsto manje nego u Grčkoj.
Briga o deci
Istraživanja su pokazala da mnogi zaposleni sa skraćenim radnim vremenom žele da produže svoje radno vreme, ali se suočavaju sa brojnim problemima. Jedan od tih problema je kako pronaći vreme za brigu o deci, što je izraženo u većim gradovima.
"Kada se moja ćerka rodila pre sedam godina, prvo smo se brinuli da li će dobiti mesto u jaslicama, zatim u vrtiću i školi", naglasila je 47-godišnja Ina Šmit iz Minhena.
Šmit radi 25 sati nedeljno na odeljenju dečje psihijatrije, oblasti u kojoj nedostaje kvalifikovanih radnika. Želela bi da radi 10 sati više nedeljno, ali ne može jer je nezadovoljna kvalitetom podrške koju njena ćerka može da dobije posle škole. Nedostatak kvalitetne brige o deci jedan je od najčešćih razloga zašto žene ne rade puno radno vreme.
Međutim, postoje i drugi mehanizmi koje Mercova vlada može da koristi, ali nijedan nije popularan. Među njima je i ukidanje jednog državnog praznika, što bi, prema proceni Ifoa, godišnje generisalo dodatnih osam milijardi evra bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Pored toga, postoji mogućnost daljeg povećanja starosne granice za penzionisanje i otežavanja prevremenog penzionisanja. Ali, kako je istakao Verding iz Saveta ekonomskih stručnjaka, takve ideje su političko minsko polje, piše Fajnenšel tajms.
(EUpravo zato/FT)
