Duh Dana rada je možda oslabio, ali nije nestao! Na to nas svake godine podsete radnici iz neke evropske zemlje

Prvi maj – Međunarodni dan rada – jedan je od retkih praznika koji se obeležava gotovo širom sveta, i to već više od veka. U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, Prvi maj je i dalje jedan od najpoštovanijih datuma u kalendaru, ali njegovo značenje i način obeležavanja godinama se menjaju.

A saglasićemo se da, sudeći po istorijskim činjenicama, Međunarodni praznik rada nije o roštiljanju.

Prvi maj kao međunarodni praznik radnika potiče iz SAD, konkretno iz Čikaga, gde su 1886. godine radnici izašli na ulice zahtevajući osmočasovno radno vreme jer su pre toga radili i po 16 sati, a među radnicima koji su obavljali teške poslove u fabrikama su bila i maloletna deca. Protesti su prerasli u sukobe, a tokom demonstracija na Trgu Hejmarket došlo je do eksplozije i pucnjave. Više radnika i policajaca izgubilo je život. Ovaj događaj, poznat kao Hejmarket masakr, bio je prelomna tačka za radnički pokret, a 1. maj je tri godine kasnije proglašen za međunarodni dan radničke solidarnosti.

U Kraljevini Srbiji, Prvi maj je prvi put obeležen 1893. godine, ilegalno, okupljanjem radnika ispred kafane "Kamenica" u Beogradu. Ubrzo nakon toga, obeležavanje se proširilo i na druge gradove. Tokom socijalističkog perioda, Prvi maj je dobio zvanični status praznika i postao simbol radničkog dostojanstva i bratstva.

Srbija danas: Praznik rada bez radnika?

U savremenoj Srbiji, Prvi maj je zvanično neradni dan – tačnije, dva dana – 1. i 2. maj. I dok se sindikati trude da sačuvaju tradiciju protestnih šetnji i ukažu na probleme radnika, većina građana ovaj praznik provodi na izletima, uz tradicionalni roštilj, u prirodi, daleko od govora i parola.

Na izletištima širom Srbije mogu se videti kolone automobila, dim iz roštilja i čuti pesma. Ulice gradova utihnu, a sindikalni protesti – ako ih uopšte ima – okupljaju sve manji broj učesnika. Mnogi se pitaju da li Prvi maj još ima svoju svrhu, ili je postao još jedan dan za beg od svakodnevice.

U zemlji gde je prosečna radna nedelja duža od evropskog proseka, a mnogi rade i vikendom bez adekvatne naknade, pitanje radničkih prava i dalje je goruće. Statistike pokazuju da je u Srbiji stopa sindikalnog organizovanja u padu, a mnogi mladi radnici u privatnom sektoru ni ne znaju koja su njihova prava. O Prvom maju, osim kao danu odmora, retko se priča.

Kako je u Evropi?

S druge strane, u većini evropskih zemalja, Prvi maj je zvaničan praznik, ali se obeležava na različite načine.

U Francuskoj protesti i sindikalni marševi još uvek okupljaju hiljade ljudi, pa je tako najavljeno i ove godine kada je koalicija osam glavnih sindikalnih federacija Francuske, najavila planove za 'ujedinjene' demonstracije širom zemlje. Sindikati su pozvali radnike i javnost da se pridruže marševima u borbi za 'međunarodni mir i socijalnu pravdu', kao i da se suprotstave rastućem prisustvu krajnje desnice. U svom saopštenju za javnost iz početka aprila, oni su saopštili: "Od izbora Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama, krajnja desnica dobija moć... Krajnja desnica direktno napada vladavinu zakona, napada pravo na abortus, obrazovanje i prava imigranata i LGBT osoba. Rasizam, antisemitizam, islamofobija, diskriminacija: svuda, otrov podela raste, eksploatiše se, čak i organizuje, od strane krajnje desnice i milijarderskih medija". 

Sindikati takođe pozivaju na ukidanje penzionih reformi Francuske iz 2023. godine, kao i na povećanje plata, penzija i socijalnih davanja.

Prvomajske demonstracije u Francuskoj obično su mirne, iako se neke tuče mogu dogoditi na rubovima ruta, često kada se demonstracije privode kraju.

U Berlinu, demonstracije su ranije umele da prerastu u sukobe sa policijom, a i za ovu godinu je najavljen tradicionalni prvomajski skup Nemačke konfederacija sindikata DGB na Praznik rada spred Rotes Rathausa u Berlinu 2025. godine. Program praznika rada uključiće kulturna dešavanja, razgovore uživo i praktične aktivnosti. Demonstranti će se sastati u 10 časova, a biće završene ispred Crvene gradske kuće, gde će od 12 časova biti održan tradicionalni prvomajski skup.

Grčka je poznata po tome da su im prava radnika visoko na agendi, pa se tako ne izdvaja ni ovogodišnji Praznik rada gde su najavili 

U skandinavskim zemljama ovaj praznik više liči na svečani skup – sa govornicima, koncertima i zajedničkim ručkovima.

U Finskoj, Prvi maj – poznat kao Vappu – spaja radnički pokret i studentsku kulturu, pa se širom zemlje organizuju žurke, parade i kulturni događaji. Inače, Dan rada zovu po svetici Walpurge. Ona je proglašena za sveticu 1. maja 870. godine nove ere, a noć između 30. aprila i 1. maja postala je Valpurgijska noć. Tokom ovog dana, Finci se oblače u specifične odevne predmete, piju sima (voćni alkohol) i jedu munkki (krofne sa ukusom). Ukratko, Fincima je ovo slobodan dan za zabavu. Međunarodni dan radnika tamo predstavlja završetak školske godine za studente.

U Poljskoj, prvi maj tesno prati Dan ustava 3. maja. Ova dva datuma zajedno često rezultiraju dugim vikendom zvanim Majówka, koji može da traje do devet dana – od 28. aprila do 6. maja, uz cenu uzimanja samo tri slobodna dana. Ljudi često putuju, a Majówka se nezvanično smatra početkom sezone roštiljanja u Poljskoj.

Širom Grčke takođe se sprema za štrajk u četvrtak, 1. maja, obeležavajući Međunarodni dan radnika. Pod sloganom "Prvi maj nije praznik, to je štrajk", sindikati pozivaju na masovno učešće na mitinzima i odlascima tražeći povećanje plata, prava na kolektivno pregovaranje i zaštitu od antiradnog zakonodavstva.

Zanimljivo je da u Velikoj Britaniji i Irskoj Prvi maj nije zvanično priznat kao Praznik rada – umesto toga, slavi se prvi ponedeljak u maju, što je više povezano sa paganskom prolećnom tradicijom nego sa radničkim pokretom. U SAD i Kanadi, Praznik rada (Labor Day) obeležava se u septembru, što je istorijski pokušaj da se distancira od revolucionarne pozadine 1. maja.

Radna prava u EU – i Srbiji

Evropska unija kroz svoje političke regulative pokušava da garantuje fer uslove rada – direktive o ravnoteži između poslovnog i privatnog života, minimalnoj plati, pravima na odmor i zaštiti na radu predstavljaju standarde koje države članice moraju da poštuju. Ipak, razlike među zemljama su velike, posebno među onima koje su u EU i onima koje nisu.

Na primer, prosečna radna nedelja u Holandiji traje 30,8 sati, dok u Srbiji prelazi 41 sat. U Norveškoj i Danskoj radnici imaju zakonsko pravo na pet sedmica odmora, dok se u Srbiji borba i dalje vodi za osnovna prava – plaćene prekovremene sate, slobodan vikend i pravo na sindikalno udruživanje bez posledica.

Uprkos naporima EU da unapredi položaj mladih radnika kroz inicijative kao što su Garancija za mlade i razni programi praksi, mnogi mladi u Evropi i dalje rade na nesigurnim poslovima – ugovori na određeno, rad preko platformi, honorarni angažmani bez osiguranja i prava. Srbija tu ne zaostaje, naprotiv.

Između borbe i roštilja

Iako se čini da je duh Prvog maja oslabio, on nikada nije potpuno nestao. Svake godine, u nekom delu sveta, a uglavnom u Evropi, radnici podsećaju da prava koja danas uzimamo zdravo za gotovo – plaćeni odmor, bolovanje, sigurnost na radu – nisu data, već izborena. I da se i dalje moraju braniti.

U Srbiji, možda je vreme da se Prvi maj ponovo osmisli – ne kao nostalgični podsetnik na prošlost, već kao prilika da se ozbiljno razgovara o budućnosti rada. Jer, dok god ima onih koji ne mogu da obeleže Prvi maj jer moraju da rade – ovaj praznik neće izgubiti svoje značenje. Ma koliko roštilja bilo na stolu.

(EUpravo zato)