Radnici su se krajem 19. veka pobunili protiv poslodavaca zbog izrabljivanja, neki su zbog toga izgubili život. Nakon višegodišnje borbe za veća prava radnika uspostavljen je 1. maj kao Međunarodni dan rada, a u kakvom su položaju radnici u Srbiji danas?
Za EUpravo zato iz Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) kažu da je, i pored svih aktivnosti koje su se vodile prethodnih godina, evidentih povećanja zarada, kako minimalne, tako i opšte zarade, standard zaposlenih u Srbiji i dalje vrlo nizak i trka koja se vodi sa cenama se gubi.
"Troškovi zivota brže rastu nego plate, što govori o tome da je standard zaposlenih i dalje na niskom nivou. Pored toga, prava zaposlenih su u mnogim firmama urušena. Poslodavci vrlo često teraju zaposlene da rade preko zakonski dozvoljenog vremena za rad, kao i na prekovremeni rad bez uvećane zarade. Oni su na to često primorani raznim ucenama, a neretko i pretnjom otkazima", priča za naš portal stručni saradnik za informisanje u SSSS-u Vladan Obradović.
Uz to, radnici imaju problem da se sindikalno organizuju, jer im poslodavci brane i na sve načine sprečavaju, a zaposlene, kako priča, odbijaju da prime u stalni radni odnos, tako što im beskonačno produžavaju rad na određeno vreme.
"Često se ne poštuju mere bezbednosti i zdravlja na radu, niska je svest i poslodavaca i radnika o potrebi zaštite na radu, što sve dovodi do čestih povreda na radnom mestu, ne retko sa smrtnim ishodom. Zbog toga u Srbiji godišnje u proseku na svom radnom mestu strada 50 radnika, a samo od januara do marta ove godine je na svom radnom mestu nastradalo 10 ljudi", priča Obradović.
Čedanka Andrić, predsednica Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", predlaže konkretna rešenja za ovaj problem.
"U kontekstu obeležavanja 1. maja, sindikat 'Nezavisnost' kroz slogan 'Na demokratski i radnički restart' šalje konkretne poruke i predloge šta želimo da promenimo i šta predlažemo zakonodavnoj i izvršnoj vlasti u Srbiji. Predlažemo novi Zakon o radu; uvođenje progresivnog oporezivanja; podizanje nivoa kolektivnog pregovaranja; veće zarade; tražimo funkcionalne demokratske institucije, poboljšanja u funkcionisanju sistema zdravstva, školstva, komunalnog sistema, javnih preduzeća, medija...", predlaže Andrić za EUpravo zato.
Sve ovo implicira da položaj radnika u Srbiji nije na zavidnom nivou, te da ima prostora za rad na poboljšanju. Prvog maja, međutim, malo ko će zaista ukazivati na ove probleme, već će mnogi koristiti neradni dan za uživanje i odmor. Za razliku od 2024. godine, krajem 19. veka, radnici su, reklo bi se, bili daleko nezadovoljniji svojim položajem a nisu se ustručavali da to i pokažu, pa i po cenu života.
Nepravedno ubijeni radnici
Sve je počelo 1. maja 1886. godine, kada je na stotine hiljada američkih radnika izašlo na ulice Čikaga zahtevajući uvođenje osmočasovnog radnog dana.
Nakon tri dana protesta, 3. maja došlo je do obračuna sa policijom kada su poginula četiri sindikalca. Pobesneli zbog zločina policije, grupa protestanata, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom, pozvala je radnike da se i sami naoružaju i nastave proteste.
Sledećeg dana, osoba čiji identitet nikad nije utvrđen, mada se veruje se da je u pitanju policijski agent-provokator, bacila je bombu koja je ubila sedam i ranila veliki broj policajaca. Gradske i državne vlasti uhapsile su osam protestanata, uključujući Parsonsa i Spajsa, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt.
Dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, oko 250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Čikaga kako bi odali poštu i izrazili svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.
Na Prvom kongresu 2. Internacionale, održanom 1889. godine, odlučeno je da 1. maj postane zajednički praznik svih radnika sveta. Za radnike i sindikalce širom planete, on predstavlja dan solidarnosti i borbe za bolje uslove rada koja se i danas vodi.
Obeležavanje 1. maja protesnim skupovima i traženjem prava za radnike u Srbiji je počelo nedugo pošto je ovaj dan proglašen Praznikom radnika.
Kako je Tito "počastio" 1. maj?
Prva prvomajska proslava u Srbiji održana je 1893. godine.
Posle Prvog svetskog rata vlada je zabranila proslavu Praznika rada. Uhapšeno je mnogo komunista i sindikalnih aktivista, pa je svaki dalji pokušaj organizovanja prvomajskih demonstracija bio praćen policijskim progonima i terorom.
Najznačajnije priznanje 1. maj dobija od Josipa Broza Tita, 24. aprila 1945, kad je objavljena uredba o proglašenju Prvog maja državnim praznikom i neradnim danom. Više od 250.000 vojnika, radnika, omladinaca prošetalo je ulicama Beograda.
Od tada se Prvi maj obeležavao tako što su se palile logorske vatre, narod se okupljao da čuje govore sindikalnih čelnika, recitovala se poezija, nastupali horovi i folklorna društva. Međutim, sedamdesetih godina fokus je sa parada prebačen na roštiljanje. Od tada do danas se za Prvi maj okreće jagnje ili sprema roštilj uz alkohol i muziku, a prava priroda praznika gotovo je zaboravljena.
(JA/EUpravo zato)
