Kada je pre 15 godina kupio hektar i po zemlje na oko 140 km od Beograda sa željom da posadi višnju, Vladan Simić je imao ideju da pravi rakiju.
Plan je bio da zasadi 650 stabala autohtone sorte koja raste i uspeva samo u Feketiću. U tom selu je ima skoro ispred svake kuće u selu i izuzetno je slatka.
Međutim, planovi su se promenili, nove ideje su stigle, a on je sa suprugom Jelenom Topalović rešio da od prvog roda, doduše tek nakon 7 godina, napravi matični sok od višnje.
Prvo pakovanje soka prodali su u Beogradu, na velikom tržištu, u kojem su, kako kažu za Priče sa dušom, ljudi željni zdravih i prirodnih proizvoda.
Oni prave i džem od višanja, a u njihove proizvode se ništa ne dodaje: ni šećer, ni voda, ni konzervans, ni aditivi. U pitanju je proizvod od 100 odsto plodova višnje.
"Sladak je jer je ova sorta veoma slatka. Pije se takav kakav jeste, bez razblaživanja, pa dnevna doza unosa nije ograničena. Prodajemo ga preko društvenih mreža, na sajmovima i festivalima, kao i na noćnim marketima u Beogradu, i ponekad u Novom Sadu. Dostavljamo ga na kućnu adresu u Beogradu, a za druge gradove šaljemo kurirskim službama", kazala je Jelena.
Njihovi prijatelji u početku nisu potpuno razumeli šta planiraju da rade, zbog čega se toliko trude i napuštaju gradski komfor da bi radili na njivi, ali su u međuvremenu uvideli koliko su Jelena i Vladan zadovoljni uprkos velikim izazovima.
Spavaju u kolima, a imaju plantažu višanja
"Suprugova nasleđena kuća dugi niz godina je pod sudskim sporom, pa je voćnjak sve što imamo. Svaki naš odlazak u Feketić i svaki rad zahteva kampovanje. Prethodnih godina smo u toku berbe koja traje dve nedelje, spavali u kolima. Napumpamo dušek i naš auto bi tako postao dom“, rekla je Jelena i dodaje da su prošle godine kupili stari vojni kontejner i od njega napravili kućicu.
"Kupili smo i traktor od prodaje soka. Tresačicom sam otresla višnje sa 650 stabala. Taj traktor je jedna fina mašina iz 1977. godine, 46 godina stara, ali koja i dalje besprekorno radi. Kada sam prvi put u životu sela na traktor, ljudi iz sela su dolazili da me vide", prisetila se Beograđanka.
Vladan je ispričao da je sadio višnje bez prethodnog znanja, a zajedno sa suprugom je učio iz knjiga o voćarstvu, od ljudi iz struke, a onda i iz sopstvenog iskustva.
Višnje nikada nisu tretirali zaštitnim sredstvima, a nedavno su dobili organski sertifikat koji je uradila sertifikaciona kuća „CIN“ (Centar za ispitivanje namirnica).
"Mi smo i u berbi, u preradi i proizvodnji, u marketingu, dostavi. Vlada je osmislio, zavario, lepio i heftao džinovski levak za sakupljanje višanja. Kada vam novac nedostaje, tada morate biti veoma kreativni u rešenjima na putu do krajnjeg proizvoda”, iskrena je Jelena.
Prošle godine su preradu preselili u jednu fabriku u Feketiću.
"Zbog nedostatka radnika morali smo da učestvujemo u svakom procesu: od pranja višanja do odvajanja trulih plodova na inspekcijskoj traci, što je zahtevalo sedmodnevni rad od 6 sati do 21 sat. Nakon toga sledi pasiranje višanja, gde na jednu stranu izlazi gust sok, a na drugu koštice. Zatim se takav sok ponovo propusti kroz pasirku sa drugim sitom i dobije se sok koji ide odmah u ambalažu i na pasterizaciju, a smesa u džem“, objasnio je ovaj bračni par.
Ulje od višanja
Nakon dugog istraživanja i čitanja brojnih naučnih studija dobili su ideju da od semena koštica prave ulje.
Vlada je opet improvizovao i izmenio postojeću mašinu za krckanje koštica i napravio mašinu za odvajanje semena od ljuski koštica. To seme na kraju ide na hladno ceđenje.
Za 1 litar ulja potrebno je oko 500 kilograma višanja, odnosno, oko 30 kilograma koštica. Ulje prodaju u bočicama od 30 mililitara.
"Ono je fenomenalno za negu suve kože i kože sklone ekcemu. Nije lek, ali predstavlja odličnu preventivu za ponovno pojavljivanje ekcema", naveli su.
Iako su oboje rođeni u Beogradu, gde su odrasli i pohađali škole, priznaju da su oduvek voleli selo i prirodu.
Nisu mogli da pretpostave da će se baviti voćarstvom, ali su zadovoljni, pogotovo jer imaju dvoje dece, kojima boravak u Feketiću, a i proizvodi od višnje mnogo znače.
"Vladan je mašinac, ali se već 23 godine bavi ugostiteljstvom u našem kafiću u Beogradu. Ja sam ekonomista i fotograf. Godinama radim u logistici, u organizaciji transporta jedne firme, ali stremim ka tome da se u skorijoj budućnosti bavim samo poljoprivredom i fotografijom", zaključila je Jelena.
Ukoliko vas je njihova priča inspirisala ili želite da poboljšate svoju proizvodnju, Evropska unija može da vam pomogne svojim sredstvima, a IPARD je jedan od fondova koji su dobro poznati našim poljoprivrednicima. Sve o ovoj vrsti pomoći EU možete pronaći na zvaničnoj stranici IPARD-a, ili na sajtu eumogucnosti.rs.
(EUpravo Zato/Priče sa dušom, Fotografije: Boris Mirkov, Jelena Topalović)
