Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković je prilikom predstavljanja rezultata istraživanja "Odnos građana i građanki prema diskriminaciji u Srbiji" i "Odnos predstavnika organa javne vlasti prema diskriminaciji u Srbiji" istakla da su - Romi, siromašni i žene - grupe stanovništva koje su u Srbiji najčešće diskriminisane. Među onima koji su takođe diskriminisani, iznoseći rezultate istraživanja, Janković je istakla i migrante koji prolaze kroz Srbiju jer se prema njima pokazuje veliki stepen distance.
"Više od 70 odsto ispitanika smatra da je govor mržnje prisutan u javnom prostoru".
Uvodne govore su na predstavljanju rezultata istraživanja, pored Brankice Janković, držali i Nadia Ćuk, zamenica šefa kancelarije Saveta Evrope u Beogradu i Plamena Halačeva, otpremnik poslova, Delegacije EU u Srbiji. Oni su poručili da je Evropska unija uz Srbiju na putu smanjenja procenata koji pokazuju da je diskriminacija u Srbiji itekako pristuna.
Rezulate istraživanje su predstavili Marko Milanović iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS koji je bio istraživač, prof. dr Ivana Krstić, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, čija je tema ovog istraživanja bila "Odnos predstavnika organa javne vlasti prema diskriminaciji u Srbiji", kao i Vladimir Pejić iz kompanije Faktor Plus, jedne od vodećih u oblasti marketing istraživanja u Srbiji.
Rezultati istraživanja, koje je sprovedeno uz podršku Saveta Evrope, poredili su se i sa podacima Evropske unije. Tako je na primer istraživanje pokazalo da je u Srbiji 34 odsto stanovnika doživelo diskriminaciju u vezi sa poslom, dok je u EU 17 odsto ispitanika izjavilo da je doživelo takvu diskriminaciju. Takođe, 31 odsto građana Srbije izjavilo je kako je doživelo neku vrstu diskriminacije, dok je u EU taj broj 21 odsto.
Kako bi Brankica Janković reagovala da je diskrimisana?
Na pitanje platforme EUpravo zato upućeno poverenici za zaštitu ravnopravnosti - šta bi bio njen prvi korak kada bi doživela diskriminaciju, Janković ističe da bi to verovatno bilo suprotstavljanje.
"Ja se lično u tim situacija suprotstavim i uglavnom je to unižavajuće ili uvredljivo postupanje, što je u tom trenutku realno. Ono što je sigurno je da ne bih ja bila ta koja bi otišla pred sudski postupak jer smatram da bi to bilo kontraproduktivno. Ja sam osoba koja nosi javnu funkciju i moram da vodim računa o javnom interesu. Pretpostavljate kakva bi mogla biti reakcija pred sudskim organom da se ja pojavim u ulozi diskriminisane osobe".
Prema njenim rečima, oni su u telu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti imali slučajeve diskriminacije nad njihovim koleginicama, ali da se onda postavljalo pitanje reagovanja i da li bi neko mogao da dovede u pitanje njihovu pristrasnost kao nadležne institucije.
"Vrlo je diskutabilno da li bi moje pojavljivanje pred sudskim organom dovelo do željenog efekta koji u praksi želim da izazovem, a to je da ja skrenem pažnju na to koliko je diskriminacija prisutna. S tim u vezi, mi se odlučujemo da kada idemo pred sud i kada vodimo stratešku parnicu, da mora postojati jedan širi društveni interes. Tako da, tu bih kalkulisala, za razliku od drugih slučajeva gde nikada nismo kalkulisali ni koga, ni kada, ni kako štitimo", ističe i dodaje da je ovo filozofsko pitanje te da čovek uvek treba da razmišlja o tome kako bi on reagovao da se nađe u nekoj situaciji.
Referišući na komentar jednog od okupljenih da mnogi među nama ne odreaguju kada prisustvuju nekoj vrsti diskriminacije, već se okrenu i odu, ona je priznala da joj se i samoj to dešavalo.
"Ja ću da priznam, bilo je i situacija za dosta godina mog radnog staža, da ja izađem iz prostorija jer jer sam želela da sačuvam mentalno zdravlja i budem spremna za neku drugu životnu aktivnost, a znala sam da bi suprostvaljanje u tom trenutku bila velika količina stresa. Hoću da kažem, život je mnogo kompleksniji od prava i zakona o zabrani diskriminacije. Tako da sigurno da je bilo ljudi koji su nekada rekli da ne mogu da podnesu da slušaju pa uzađu iz prostorije gde se dešava diskriminacija. Ja bih nekada ostajala i pričala satima zbog toga što sam mislila da je vredno da porazgovaram o tako negativnim stavovima, posebno kad su mladi ljudi u pitanju", priča za EUpravo zato Brankica Janković.
Koliko su institucije efikasne?
Instuticije imaju glavnu ulogu u rešavanju diskriminacije, a vrlo često ni Ustav, u kojem je zakonski zabranjena diskriminacija, ovo u praksi ne može da reguliše. S tim u vezi, Janković smatra da institucije moraju da budu mnogo efikasnije, jer mi imamo slučajeve koji traju i po nekoliko godina, što je "poražavajuće", ocenjuje.
"I ja sam samokritična kao i moj tim. Uvek se pitamo šta možemo dodatno da uradimo, i sigurno da možemo još, jer moramo da budemo prisutni i da utičemo na veći broj pritužbi, s obzirom na to da broj pritužbi ne odražava realno stanje", istakla je Janković i iskoristila priliku da pozove da se dostavljaju pritužbe.
Ono što oni kao institucija mogu da urade jeste dnevno upozorenje za javnost o zabrani diskriminacije.
"To bi bilo upozorenje na tipične, ali i teške slučajeve diskriminacije. Sigurna sam da bi mnogi pomislili da sa nama nešto nije u redu i zato se odlučujemo da na ovu opciju idemo kada imamo teške slučajeve diskriminacije. Ali bi bilo i onih trenutaka, kada bismo mi na primer primetili neku diskriminaciju u medijima i na portalima, ali bi u tom trenutku dešavanja na javnoj i političkoj sceni bila toliko dramatična da bismo mi rekli: ‘pa čekajte, ovde je toliko problem veliki da samo još fali da vi izlazite sa upozorenjima zbog tekstova na portalima koji nisu u redu’. Treba nekada kockice da se slože u tom društvenom kontekstu", ističe i zaključuje da istraživanje svakako pokazuje da "nismo dovoljno radili i da možemo i moramo mnogo više".
(JA/EUpravo zato)
· Reaguj
