Boka ove nedelje treba da napiše sastav, a Vlada da nauči da preciznije koristi makaze.
Isto tako, u ponedeljak će Slađa biti zadužena za pranje sudova, a u četvrtak Goca.
Na kraju radnog dana, može da se otpeva i po koja pesma, a petak je rezervisan za pravljenje kolača!
Iako zvuči jednostavno, osobe sa mentalnim i intelektualnim poteškoćama ne mogu tek tako da savladaju aktivnosti koje mi shvatamo olako, zbog čega im je potrebna podrška.
Kako bismo naučili nešto više o tome, posetili smo Avliju održivog razvoja u Bogatiću koja je spojila različite koncepte, ili bolje reći različita dobra dela - sa jedne strane, zapošljavaju osobe sa invaliditetom i pružaju socijalne usluge ljudima sa mentalnim i intelektualnim poteškoćama, a sa druge, razvijaju i socijalno preduzetništvo.
U Avliji se osobe iz ranjivih grupa mogu naučiti životnim veštinama.
"Trudimo se da im uz podršku negovatelja razvijamo veštine koje mogu posle i kod kuće da primene. Za nas su to neke obične stvari, ali za osobe sa mentalnim smetnjama mogu predstavljati veliki problem. Počinjemo od održavanja higijene prostora, pripreme jednostavnih napitaka i obroka, postavljanja stola, raspremanja, pranja posuđa i slično. Takođe, naši korisnici učestvuju u održavanju dvorišta, košenju, zalivanju cveća, kao i u onome što zovemo sekundarnom poljoprivrednom proizvodnjom - sakupljaju proizvode iz plastenika, peru ih, seckaju, a sva ta hrana se posle priprema u kuhinji, i kada dobiju ručak, znaju da su i sami tome doprineli", rekla je za EUpravo zato stručna saradnica Avlije Ana Smiljanić.
Avlija ima gotovo sve za osnaživanje korisnika i socijalno preduzetništvo - na imanju se nalaze i plastenici sa sezonskim povrćem, poput paradajza ili paprika, dok se na drugom gazdinstvu u Vukošiću nalaze i zasadi voća. Pored kuhinje i restorana, ovo preduzeće se može pohvaliti i destilerijom koja proizvodi rakiju od kruške, šljive, kajsije i dunje. Njihove rakije su dobitnici velikog broja nagrada na raznim sajmovima. U Avliji se takođe održavaju tim bildinzi, proslave... a posetioci imaju priliku da vide i kako izgleda stara mačvanska soba. Sve stare stvari sa nekadašnjeg imanja su sačuvane u svojevrsnom muzeju.
Kako je sve počelo?
Na prilično zapuštenim imanju u Ulici 7. avgusta u Bogatiću, dvadesetak godina nije živeo niko. Situacija se promenila 2016. godine kada je Udruženje Caritas kupilo posed i zahvaljujući bankovnom kreditu, ali i finansijskoj pomoći EU potpuno obnovilo posed.
Dve godine kasnije se otvara dnevni boravak za stanovanje uz podršku, a ubrzo se u Avliji zapošljavaju i osobe sa invaliditetom koje možda ne bi uopšte uspele da pronađu posao da nema ovakvih projekata.
Potom opština Bogatić preuzima finansiranje, čime Avlija postiže određenu održivost, a zahvaljujući sredstvima EU, sproveden je veliki broj projekata.
"Objedinili smo socijalnu zaštitu i socijalno preduzetništvo, da ljudi iz ugroženih grupa mogu da rade, da proizvodi mogu da budu konkurentni, ali i da pokažemo da socijalna ekonomija nije samo lepa stvar koja emotivno zvuči nego da ima primenu u praksi", započeo je priču za EUpravo zato Miroljub Nikolić, direktor udruženja Caritas Šabac. Kako je naveo, odlučili su se za arhaičan naziv preduzeća koji ih povezuje i sa održivim razvojem.
"Kada govorimo o održivosti, ne radi se tu samo o emisijama štetnih gasova u atmosferu već je važno da brinemo o najosetljivijm članovima našeg društva, šta ćemo im ostaviti. Potrebno je da im pružimo ruku kako bi bili ravnopravni deo našeg društva", dodao je.
Avlija je razvila dva koncepta.
Prvo, radi se o preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje. Fokus je na zapošljavanju osoba sa invaliditetom, kao i žena sa ruralnog područja koje su dugo bile nezaposlene. Trenutno tamo radi osam osoba sa invaliditetom i svi su zaposleni "za stalno".
Korisnici sa mentalnim i intelektualnim poteškoćama na raspolaganju imaju boravak i mnogobrojne aktivnosti, umetničke, muzičke i edukativne radionice, kojima mogu poboljšati svoje veštine. Dolazi se od ponedeljka do petka, od 8 do 16 sati, u zavisnosti od rasporeda, a postoji i poseban smeštaj za dva korisnika koji mogu tu i duže da borave - njihov krajnji cilj je osamostaljivanje.
Šta podrazumeva italijanski model zaštite mentalnog zdravlja?
Na samom sajtu Avlije može se videti da osoblje prati italijanski model zaštite mentalnog zdravlja, a kako objašnjava Nikolić, u pitanju je otvoreni koncept koji predviđa da osobe sa smetnjama nisu smešteni u institucije, već su deo zajednice.
"Ovde imamo igralište, dolaze komšijska deca da se igraju, koleginice slave rođendane svoje dece i slično. Time pokazujemo da takve osobe nisu opasne po društvo, kako se to možda misli, a takođe koriste brojne usluge da bi se osnažile i osposobile za rad i samostalan život u meri u kojoj je to moguće.
Govoreći o predrasudama, Nikolić ističe da su velike.
"Postoji velika nepoznanica o mentalnim smetnjama, a to rađa strah. Međutim, kada se ljudima pruža adekvatna podrška, mogu samostalno da funkcionišu. Zdravstvena zaštita i terapija su vrlo važne, ali važna je i socijalna aktivnost. U skladu sa pojedinačnim mogućnostima, mogu ponovo da se uključe u društvo", dodao je.
Italija je, inače, poznata po tome što je sedamdesetih godina prošlog veka sprovela deinstitucionalizaciju čime su psihijatrijske bolnice potpuno reformisane, pa i ukinute. Cilj je da se poštuju ljudska prava u skladu sa međunarodnim konvencijama i da se korisnicima omoguće usluge u svom okruženju.
"Za to je potreban sistem, potrebno je razvijati usluge i raditi sa korisnicima, ali i porodicama. Mora se podići svest da oni to mogu i da ne treba gledati samo dijagnozu već osobu, koja jeste nosilac dijagnoze, ali ako je tretiramo na pravi način, treba videti i druge aspekte - socijalne kontakte, mogućnosti da korisnik radi, da se zdravo hrani, bavi sportom itd", istakao je Nikolić.
Naši sagovornici ističu da uz pravu podršku i aktivnosti ljudi mogu da se uključe i zasnuju radni odnos bez obzira na dijagnozu.
Kada je reč o Srbiji i regionu, Nikolić smatra da se i dalje nalazimo "u nekom procesu transformacije modela od čisto institucionalnog ka modelima zaštite mentalnog zdravlja u zajednici".
"Imamo neke uspešne primere i oni su pokazali otpornost na promene i posluju duži niz godina. I kolege iz BiH i Crne Gore dolaze u Srbiju da vide kako udruženja ili socijalna preduzeća posluju, što je dobro. Sa druge strane, imamo poprilično solidne zakone. Primera radi, 2009. je donet Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, postoji Zakon o udruženjima, zatim Zakon o socijalnoj zaštiti... Posećuju nas gosti i iz drugih gradova, kao i predstavnici Delegacije EU u Srbiji, važno je da se vidi da jedna ovakva zamisao može da živi i da postoje dobri primeri u našoj zemlji i da se priča o tome. Mentalne smetnje nisu više tolika tabu tema, kada neko vidi boljitak svog komšije, trudiće se da zadrži takvu vrste usluge", istakao je.
Avlija održivog razvoja pomaže na različite načine
Nažalost, nekada se usled mentalnih smetnji ili bolesti mora krenuti ispočetka zbog čega pojedinci (ponovo) uče kako da se obuvaju, pišu ili vode računa o ličnoj higijeni. Kako ističe stručna saradnica Snežana Lozanović, kada korisnik dođe u Avliju, obično je potrebno da prođe nekoliko meseci kako bi se navikao na nove aktivnosti.
"Tu je važno da osoba stekne odgovornost. Prvo moraju da dođu, pa predstoji mukotrpan rad, mnogi se pitaju zašto moram da ustanem, da se istuširam... Potreban je period od nekoliko meseci da se uspostavi struktura dana, prihvati boravak, briga o higijeni, čistom odelu. Tek onda se može preći na druge aktivnost", objasnila je.
Mnogi od nas se žale kako im je svaki dan isti, međutim, sve ono što smatramo dosadnom rutinom, korisnicima je spas i prilika za napredovanje.
Uz to, vrlo je važna uloga porodice, ali treba imati u vidu da članovi porodice često mogu da prodube problem umesto da traže rešenje.
"Imali smo jednog korisnika koga je porodica toliko pasivizirala i zaštitila, da više nije znao da se obuje. U manjim sredinama posebno važi mišljenje da je bolest sramota za porodicu, ali ako se ranije identifikuje, rezultati su mnogo bolji. Jednom smo išli u studijsku posetu Italiji i tada su lekari iz Šapca sa psihijatrije imali priliku da čuju za novi pristup - da li je korisniku potrebno izmeštanje iz porodica. To je za naše stručnjake bio šok, ali se ipak mora priznati da konfliktni odnosi predstavljaju smetnju", istakao je Nikolić.
Kako dodaje Lozanović, porodica može da igra ključnu ulogu u oporavku, ali ako je ometajući faktor "onda imamo probleme".
"Sve se radi u saradnji sa porodicom koja ipak mora da prihvati situaciju i pusti korisnika da se osamostali. Vrlo su nam važne povratne informacija od članova porodice. Tako smo nedavno čuli od majke jedne korisnice da je i kod kuće, nakon boravka u Avliji, počela više da se uključuje i da više govori. Osim toga, odlazimo i u kućne posete kako bismo videli kako održavaju domaćinstvo i sve ono što smo ovde naučili, neophodan je i taj deo", napomenula je.
Korisnicima je na raspolaganju i stan za stanovanje uz podršku.
"Tu korisnik boravi neprekidno i prati drugačiji tip aktivnosti. Mora sam da se brine o kući kao da je njegova. Rukuje veš mašinom, kuva, čisti, uči kako da raspolaže novcem, vodi računa o higijeni... a cilj je da se osamostaljen vrati svom domu. Naravno, nije poenta da ovde bude beskonačno, već da stane na noge", objasnila je.
(EUpravo zato)
