Šta je socijalno stanovanje i kako je ovaj evropski grad postao primer pozitivne prakse?

Pitanje krova nad glavom jedno je od najvažnijih životnih problema za rešavanje, a mnoge socijalno ugrožene grupe nemaju mogućnost da za života omoguće sebi i svojoj porodici stan ili kuću. Zato žive u iznajmljenim i neuslovnim prostorima, ili još gore - na ulici.

Ovaj pojam drugačije se definiše u regulativama različitih država, ali deo koji je mnogima zajednički, a deo je i definicije tog pojma u Zakonu o socijalnom stanovanju Republike Srbije, kaže da je socijalno stanovanje je organizovano obezbeđivanje stambenog prostora određenog standarda porodicama koje, iz raznih razloga, pre svega ekonomskih i socijalnih, nisu u mogućnosti da priušte stan pod tržišnim uslovima.

Iako postoje države koje ovakav koncept nazivaju različitim terminima poput neprofitnog, netržišnog, podsticajnog, pristupačnog stanovanja, u Evropi je međunarodno prihvaćen termin "social housing” i on predstavlja državnu podršku u stanovanju.

Ljudi koji se suočavaju sa problemima poput siromaštva, trajne nezaposlenosti, zdravstvenih problema, ili se nalaze u poodmaklom starosnom dobu, dodatno su ugroženi usled geopolitičkih i ekonomskih izazova sa kojima se trenutno svet susreće.

Socijalno stanovanje se obezbeđuje u najvećoj meri u lokalnim zajednicama, obezbeđuju ga lokalne uprave ili neprofitne stambene asocijacije, uz finansijsku podršku države.

"Podrška Evropske unije socijalnom stanovanju i aktivnoj inkluziji"

Jedno od pozitivnih rešenja u Srbiji jeste program EU "Podrška Evropske unije socijalnom stanovanju i aktivnoj inkluziji" (EU SHAI) koji je osmišljen da poboljša primenu politika socijalne inkluzije u Srbiji i obezbedi održiva stambena rešenja praćena merama aktivne inkluzije za najugroženiju populaciju.

Evropska unija je za tu namenu u Srbiji izdvojila 27 miliona evra putem Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA) 2018. za 63 meseca sprovođenja Programa, a Kancelarija Ujedinjenih nacija za projektne usluge (UNOPS) izabrana je kao implementacioni partner.

Vreme implementacije projekta je od decembra 2019. do februara 2025. godine. Plan je da se za to vreme u 19 opština u Srbiji za 381 porodica koje spadaju u socijalno ugroženu grupu stanovništva obezbebedi krov nad glavom i podrška u oblasti obrazovanja, unapređenja zapošljivosti, zapošljavanja i samozapošljavanja i pristupa različitim uslugama socijalne zaštite, prema podacima sa sajta EU u Srbiji.

Stambeno stanovanje kod nas

U bivšoj Jugoslaviji, država je više od četiri decenije finansirala društvenu stambenu izgradnju, navodi se u publikaciji "Socijalno stanovanje" Dušana Damjanovića.

Sistem, koji je omogućavao relativno lak put do stana, obustavljen je 1990. godine, kada je ustavnim promenama ukinuta obaveza zaposlenih da od plate izdvajaju doprinos za stambenu izgradnju, nakon čega je usledila privatizacija stanova. Tada je država koja je bila vlasnik najvećeg dela stambenog fonda, dala građanima rok da ih otkupe do 31. decembra 1995. godine.

Ovo je izazvalo da se tržište nekretnina zauvek promeni i to za svega pet godina. Tada je 98 odsto državnih stanova prešlo u ruke privatnih vlasnika, piše u publikaciji.

Paralelno sa privatizacijom, osnivaju se gradski i opštinski fondovi solidarne stambene izgradnje, koji su do 2004. finansirali izgradnju socijalnih stanova. Vremenom su se gasili i ostajali samo u većim gradovima.

Pojedini gradski i opštinski fondovi solidarne stambene izgradnje se pretvaraju u gradske stambene agencije, kao što je JP "Gradsko stambeno" u Beogradu a tako nastaju prve institucije budućeg sistema socijalnog stanovanja u Srbiji.

Zbog ratova devedesetih, u Srbiju je došao velik ibroj izbeglica koji je, navodi Damjanović, izazvao velike stambene poteškoće. Svima je trebalo naći mesto gde će živeti, a država na to nije imala adekvatan odgovor. Neki su svoje probleme rešili kroz iznajmljivanje, kupovinu stana ili gradnju.

Nakon ratova, kako piše u navedenoj publikaciji, između 2003. i 2008. sprovedeno je nekoliko projekata izgradnje socijalnih stanova koje su finansirale država i međunarodne organizacije.

Jedna od njih bio je Kamendin, već postojeće naselje u Zemun polju, gde je Grad Beograd napravio oko 1.500 stanova. Ovo naselje danas je poznato po tome što u jednom delu žive socijalno ugroženi, dok je drugi deo prodat u privatno vlasništvo.

Evropski primer – Beč

Austrijska prestonica grad je koji je uspeo da razbije kodeks o socijalnom stanovanju.

Beč je zadržao prošle godine titulu najpovoljnijeg grada na svetu prema godišnjem indeksu Economist-a, a istraživanje Deloitte-a pokazalo je da ljudi koji u Beču najme stanove u proseku plaćaju otprilike trećinu onog što izdvajaju podstanari u Londonu, Parizu ili Dablinu.

Glavni razlog za pristupačnost stanova za najam u Beču je to što su stanovi u vlasništvu tog grada. Vlasti nisu popustile pritisku privatizacije i nikada nisu "potrošile svoje zalihe” stanova. Zato danas četvrtina svih njih, tačnije 220.000 u 1.749 opštinskih zgrada, pripada gradu.

Dodatnih 200.000 stanova pripada neprofitnim organizacijama, onima koje primaju javni novac. Tako ukupno više od 60 odsto stanovnika Beča živi u subvencionisanim ili opštinskim stanovima, piše Gardijan.

Mnogi od ovih stanova nastali su pre jednog veka, kao deo ambicioznog programa izgradnje nakon završetka Prvog svetskog rata. Tada su Beč preplavile hiljade izbeglica proteranih nakon raspada Austrougarske.

Finansirana primarno kroz porez na luksuz, kao što su šampanjac ili jahanje konja, prva faza "crvenog Beča” pod socijalističkom upravom dovela je do izgradnje 65.000 društvenih stanova do 1934. godine, piše britanski list.

Vlasti u Beču grade stanove za široke mase stanovništva, ne samo za siromašne. Socijalni stanovi nisu stigma, oni su norma. I cenzus – godišnja primanja onih koji imaju pravo na ovakve stanove – postavljen je iznenađujuće visoko.

Ovi "superblokovi" iz 20-ih i 30-ih godina ne izgledaju kao obični socijalni stanovi. Najpoznatiji primeri socijalnog stanovanja u socijalističkom, "Crvenom Beču čini kompleks Karl Marx-Hof. Izgrađea pre skoro stotinu godina u ukupnoj dužini od 1.100 metara, najduža je stambena zgrada na svetu. U 1.382 stana (veličine od 30 do 60 metara kvadratnih) živi oko 30.00 ljudi. Izgrađeno je samo 20 odsto površine, a sve ostalo su prostrani travnjaci, balkoni i terase.

Većina bečkih gradskih imanja izgrađena je nakon Drugog sveta i izgledaju poznatije, ali čak ni oni nemaju stigmu siromaštva i kriminala povezane sa sličnim dešavanjima u SAD ili Evropi.

Bečki naziv za imanja poput ovih je Gemeindebauten – "zajedničke zgrade" - što ukazuje na njihovu osnovnu filozofiju.

"Jedan od ključnih koncepata za razumevanje pristupa Beča stanovanju je društvena održivost. Da bi izbegao stvaranje geta i skupe društvene sukobe koji ih prate, grad aktivno teži mešanju ljudi različitog porekla i sa različitim prihodima na istim imanjima. Socijalni stanovi nisu samo za siromašne", kaže Maik Novotni, arhitektonski kritičar za austrijski list Der Standard.

Loše strane

Naravno, nije sve idealno u ovom modelu. Kako ogromnim stambenim fondom upravlja samo jedna komapnija, Wiener Wohnen, kvarovi i drugi nedostaci često se sporo rešavaju.

Druga loša strana bečkog modela je to da - iako 60 odsto stanovnika živi u gradskim stanovima - još uvek isključuje veliki deo Bečana, od kojih 80 odsto zajmi nekretnine od privatnih stanodavaca. Za socijalne stanove mogu da se prijave samo oni koji su dve godine stalno boravili u tom gradu, a oni koji žive u privatnim stanovima suočavaju se sa dobro poznatim problemima iz drugih evropskih gradova.

"Pre dvadeset godina privatno iznajmljivanje u Beču uglavnom je bilo niskog kvaliteta i niske cene. Ali poslednjih godina privatno iznajmljivanje postalo je prilično skupo”, kaže Justin Kadi, docent za planiranje i stanovanje na Kembridžu.

Tome je, objašnjava, doprinela deregulacija sredinom 90-ih, omogućivši stanodavcima da naplaćuju stanarima ne samo veličinu i opremljenost stana, već i lokaciju, što je često dovodilo do proizvoljnih povećanja najamnina. U sklopu istih reformi stanodavcima je postalo lakše da ograniče ugovore, čime su podstanari u Beču dovedeni u manje siguran položaj.

Ono što je bitno za socijalno stanovanje jeste da stanari u gradskim stanovima ne treba da se boje neočekivanog rasta cena ili otkaza jer po pravilu grad sklapa ugovore na neodređeno vreme. Aktualna minimalna cena najma jednosobnog gradskog stana iznosi 330 evra, dvosobnog 470 evra, trosobnog 650 evra dok se za četvorosobni stan minimalno mesečno plaća 750 evra. U cenu nisu uključene režije.

Nakon 11 godina zamrzavanja izgradnje socijalnih stanova, Beč je 2015. nastavio sa izgradnjom novih blokova, a u 2024. za to je namenio 557 miliona evra.

U okrugu Aspern, u koam je pre bio aerodrome, grad s privatnim investitorima već nekoliko godina gradi novi kvart.

(JA/EUpravo zato)