Mnogo pre nego što smo postali moderni ljudi, bili smo stvorenja divljine - stvoreni da prepoznamo opasnost, da nam proradi instinkt "bori se ili beži" u trenutku kada se negde u travi začuje rika lava.
I, ono što je najvažnije, bili smo prilagođeni za momenat kada se ta opasnost završi i naš organizam se vrati u režim rada “nema više opasnosti“. Međutim, sve ovo se menja u poslednjih nekoliko vekova, kada naš način života postaje uslovljen tehnološkim dostignućima.
Tim stručnjaka sa Univerziteta u Cirihu i Lafborou, pozabavila se ovom temom i u svojoj studiji objavljenoj u časopisu „Biological Reviews“, otkrila kako se naša biologija ne menja dovoljno brzo da bi uhvatila korak sa modernim svetom koji smo sami stvorili.
Da opišu taj raskorak, naučnici se pozivaju na čuvenu misao biologa Edvarda O. Vilsona: „Imamo paleolitske emocije, srednjovekovne institucije i tehnologiju bogova.“
Šta se dešava kada lava nema?
Autori studije, smatraju da je telo naših predaka bilo optimizovano da reaguje na stres neophodan za suočavananje sa predatorima - lav bi povremeno dolazio, a oni su morali da budu spremni da se brane u tim situacijama. Ključan deo je da lav na kraju ode.
Problem sa kojim se ljudi u 21. veku suočavaju jeste da lav neće nestati. O čemu je u stvari reč?
Na nivou biologije i psihologije čoveka, mi danas ne brinemo da li će nas neka velika mačka juriti kroz savanu i na kraju pojesti, ali realnost je da brinemo o drugim stresorima koji se mnogo češće ponavljaju - od saobraćajnih gužvi, do kratkih rokova na poslu, jurnjave u vrtić po dete, stalnim obaveštenjima i porukama na mobilnom telefonu - svaki put aktivirajući naš mehanizam odbrane koji generiše ogromne količine stresa.
Naša tela reaguju kao da su ovi stresori u stvari lavovi, pojašnjavaju autori studije. Drugim rečima, naša tela još uvek nisu prilagođena da razlikuju situacije opasne po život od onih trivijalnih - i svakog puta kada to učini, u nama se uključuju drevni mehanizmi preživljavanja, mehanizmi koji su evoluirali da se aktiviraju retko i kratkotrajno.
Svaki od ovih signala je sitan, ali naše telo ih čita kao pitanje života ili smrti. I svakog puta kada to učini, u nama se uključuju drevni mehanizmi preživljavanja - mehanizmi koji su evoluirali da se aktiviraju retko i kratkotrajno. Moderan čovek, međutim, živi u stanju neprekidnog alarma.
Koje posledice ovov ostavlja na modernog čoveka?
Zbog ovoga, čovek u 21. veku se suočava sa stresom koji nikada ne prestaje i koji ostavlja tragove u našem telu. Imunitet postaje zbunjen, što se manifestuje kroz alergije i autoimune bolesti.Fertilitet opada, kod muškaraca je primetan pad broja spermatozoida širom sveta. Mozak trpi, hronični stres ubrzava kognitivno starenje. Dok psihička snaga i fizička izdržljivost polako slabe.
To je cena života u sredinama u kojima se ne poštuje cirkadijalni ritam, u kojima prirodu zamenjuju asfalt i čelik i u kojima tišine gotovo i da nema. Danas u gradovima živi oko 45 odsto svetske populacije, a prema nekim procenama do sredine veka, biće ih dve trećine.
Kako se zaštititi od nevidljivih lavova koji nas okružuju?
Naučnici smatraju da prvi korak nije bekstvo u pećine, već razumevanje: identifikovanje specifičnih stimulusa koji remete naš krvni pritisak, utiču na imunitet i izazivaju hronični stres.
To razumevanje mora dovesti do novih politika javnog zdravlja i revizije odnosa prema urbanom životu - od načina na koji gradovi planiraju zelene površine, do načina na koji radimo, komuniciramo, odmaramo se i koristimo tehnologiju. Jer lavovi našeg vremena možda nemaju kandže, ali ostavljaju posledice na naše telo dugoročno.
(EUpravo zato/ BR)
