"Izuzetne žene Srbije" - projekat koji slavi naše velikanke: Na Dan žena, vodimo vas u obilazak 10 murala širom zemlje

Velika je šansa da ćete, šetajući centrom Beograda, naići na nekoliko velikih murala izuzetnih žena Srbije - prve ministarke Mitre Mitrović, pesnikinje Gine Ranjičić i arhitektice Jelisavete Načić. Širom Srbije ih ima još sedam, a biće ih i u regionu.

Zato danas, na Međunarodni dan žena, pišemo o ovom projektu, kao i o izuzetnim ženama koje su njegov stub.

"Ljudska prava su nešto što nam je svima zajedničko. Holandija poklanja veliku pažnju ovoj temi, kako u samoj Holandiji, tako i u zemljama gde ima predstavništvo. U okviru tematike ljudskih prava posebnu pažnju poklanjamo rodnoj ravnopravnosti, slobodi izražavanja i pravima LGBT populacije. Iako je rodna ravnopravnost sve više prisutna u javnom govoru, žene u Srbiji se još uvek suočavaju sa diskriminacijom. Ne zarađuju kao muškarci, nisu na istim položajima kao muškarci, a kada to jesu, nisu dovoljno vidljive", kažu iz Ambasade Holandije.

Projekat je 2024. godine dobio nagradu Anđelka Milić Sekcije za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta (SEFEM) Srpskog sociološkog društva. Nagrada je dodeljena za kreativni poduhvat koji koristi saznanja iz oblasti feminsitičke teorije i istraživanja.

Kao u Holandiji, ali na srpski način

Kako za EUpravo zato priča Nevena Nikolić iz odeljenja za kulturu i medije Ambasade Holandije, ideja za projekat nastala je 2021. godine, kada se razmišljalo o tome kako bi kroz kulturu mogli da se prikažu stavovi Holandije o rodnoj ravnopravnosti.

"Složili smo se da šta god da uradimo treba da bude vidljivo široj publici, kao i da treba da bude nešto trajno. Tako smo došli do murala. Takođe smo se složili da rodnu ravnopravnost pokazujemo na primerima iz Holandije, već da kao znak poštovanja prema Srbiji to uradimo kroz lik i delo žena koje su svojim radom i aktivizmom oblikovale srpsko društvo. Tako smo došli do ovih izuzetnih žena Srbije", počinje priču naša sagovornica.

Nikolić ističe činjenicu da su Holandiji ljudska prava, među kojima je i rodna ravnopravnost, veoma važna kako unutar zemlje, tako i spoljnoj politici.

"Rodna ravnopravnost je važna je za prevenciju nasilja nad ženama, za ekonomski prosperitet, za sigurnije i prosperitetnije društvo. Želeli smo da kroz pristupačnu uličnu umetnost ukažemo na pravo žene da bude ravnopravna članica društva".

Sem toga, tvrdi, hteli su da, kao Ambasada, odaju počast bogatoj srpskoj istoriji i pokažu poštovanje prema ženama sa ovih prostora koje su doprinele emancipaciji žena i borbi protiv stereotipa.

"Smatramo da predstavljanjem fenomenalnih žena iz srpske istorije i njihovih dostignuća one ostaju upamćene po svojim dostignućima i inspirišu mlade žene da idu njihovim stopama, kao i da inspirišemo društvo da poštuje i prizna žene i njihova dostignuća".

Mnogi od ovih murala nalaze se u manjim mestima širom Srbije – ima ih u Tutinu, Kruševcu, Aleksincu, Novom Sadu, itd. Na pitanje kako su birali same ličnosti, Nikolić kaže da su se obratili Centru za ženske studije iz Beograda, organizaciji koja se, kako kaže, i sama sastoji od izuzetnih žena.

"One su pažljivim istraživanjem identifikovale preko 20 žena po zadatim kriterijumima. Cilj nam je bio da budu zastupljene žene raznih profesija i iz svih delova Srbije. Najteže je bilo odbrati samo njih deset koje će biti predstavljene, a selekciju čine filmska rediteljka Vera Crvenčanin Kulenović u Novom Sadu, prva ministarka Mitra Mitrović u Beogradu, fizičarka Branislava Perović u Grockoj, kompozitorka Ljubica Marić u Kragujevcu, književnica Jelena J. Dimitrijević u Aleksincu, atletičarka Vera Nikolić u Kruševcu, pravnica Hafiza Demirović u Tutinu, pesnikinja Gina Ranjičić u Beogradu, arhitektica Jovanka Bončić Katerinić u Nišu i arhitektica Jelisaveta Načić u Beogradu", kaže nam Nevena. Nešto kasnije o svakoj od njih ponaosob.

Žene se još uvek suočavaju sa diskriminacijom

U razgovoru smo se dotakli i današnjeg Međunarodnog dana žena. Kako kaže Nevena, iako je rodna ravnopravnost sve više prisutna u javnom govoru, žene se još uvek suočavaju sa diskriminacijom.

"Na primer, žene ne zarađuju kao muškarci, nisu na istim položajima kao muškarci, a kada to jesu, nisu dovoljno vidljive ili jednako plaćene. Dakle, potrebno je mnogo koraka ka istinskoj ravnopravnosti i svaki korak u tom pravcu je dobar. Umetnost je jedna od disciplina na ovom putu jer je dostupna većem broju ljudi, vidljiva, i lakše komunicira sa publikom".

Ona ističe i da nije samo Osmi mart dan kada treba odati počast ženama, te da to treba raditi svaki dan, ali kako se nada da će ova ji slični projekti doprineti tome.

"Mi trenutno planiramo neke druge akcije, možda ne toliko umetničke, ali jednako vidljive. Naime, namera nam je da obeležimo klupe u javnim prostorima tako što ćemo ih posvetiti znamenitim ženama. Još smo na početku, obavestićemo vas o napretku".

Takođe, od sagovornice saznajemo da je projekat "Izuzetne žene Srbije" u našoj zemlji završen kao i da su svi murali oslikani, ali da je prošle godine projekat započet i u Crnoj Gori gde je do sada oslikano tri murala i održano tri debate, a u planu ih je još do kraja ove godine.

EUpravo zato u obilasku murala

Krenimo sada u obilazak murala, nekih stvarno, a nekih samo virtuelno. Počećemo od Beograda gde se nalazi tri murala "izuzetnih žena Srbije".

Mitra Mitrović, književnica, revolucionarka i prva srpska ministarka - naslikala umetnica Jana Danilović

U periodu kada je živela i radila Mitra Mitrović krajem 20. veka – malo je žena imala priliku da postane uspešno na mnogo polja – u nauci, diplomatiji, kulturi, aktivizmu i sveopštoj borbi. Mitra je bila sve to i baš zato je dobila svoj mural u ulici Maršala Birjuzova na Zelenom vencu.

Mitra Mitrović ostala je upamćena kao prva ministarka u istoriji Srbije i jedna od ključnih figura Antifašističkog fronta žena, čime je obeležila feminističku i političku istoriju naše zemlje.

Rođena 1912. u Požegi, odrasla je u skromnim uslovima, nakon što joj je otac preminuo, a majka preuzela brigu o petoro dece. Bila je izvanredna učenica, pa je uz stipendiju upisala srpskohrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirala u roku.

Još tokom studija priključila se revolucionarnom studentskom pokretu, što ju je dovelo do članstva u Savezu komunističke omladine Jugoslavije, a ubrzo i u Komunističkoj partiji Jugoslavije. U tom periodu započela je i ljubav sa Milovanom Đilasom, za kog se udala 1936. godine.

Aktivna u Ženskom pokretu, formirala je Omladinsku sekciju iz koje je proistekao list "Žena danas", koji je objedinjavao teme feminizma, antifašizma i komunističke ideologije. U to vreme radila je i u biblioteci Narodne skupštine, gde se dodatno upoznala s političkim idejama i revolucionarnim delovanjem.

Drugi svetski rat donosi joj prva velika iskušenja – već 1941. bila je uhapšena i zatvorena u logoru Banjica, gde se smatra prvom zatočenom komunistkinjom. Ipak, uz pomoć partijskih saboraca uspela je da pobegne iz zatvorske bolnice zajedno sa Verom Vrebalov i Natalijom Hadžić.

Po završetku rata, njena politička karijera uzima maha. Bila je članica Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a potom i Agitpropa Komunističke partije Srbije. Izabrana je za poslanicu Narodne skupštine FNRJ i Srbije. Od 1945. do 1949. obavljala je funkciju ministarke prosvete u vladi Narodne Republike Srbije, a kasnije je bila na čelu Saveta za prosvetu, nauku i kulturu.

Ipak, kada je 1954. stala u odbranu svog bivšeg supruga Milovana Đilasa, koji je izbačen iz Partije zbog neslaganja s politikom vlasti, Mitra je izgubila sve političke funkcije. Povukla se iz javnog života, ali je nastavila da radi u obrazovanju – u Komisiji za školsku reformu i kao direktorka Saveznog zavoda za proučavanje školskih i prosvetnih pitanja, sve do 1963. godine.

U kasnijim godinama, posvetila se pisanju i prevođenju. Objavila je knjige "Ratno putovanje", "Položaj žene u savremenom svetu" i "Pravo glasa žena dokaz i oruđe demokratije", u kojima je nastavila da se bavi pitanjima ravnopravnosti i društvenih promena.

Mitra Mitrović preminula je 2001. godine u Beogradu, ostavivši iza sebe bogato nasleđe u politici, prosveti i borbi za ženska prava.

Jelisaveta Načić, prva srpska arhitektica – naslikao umetnik Andrej Josifovski PIJANISTA

Još jedna "izuzetna žena Srbije" koja se može videti na ulicama Beograda – konretno u na donjem Dorćolu, u ulici Kralja Petra 70 (ugao sa Jevremovom) – je Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u našoj zemlji.

Jelisaveta Načić bila je prva žena arhitekta u Srbiji, hrabra pionirkakoja je svojim talentom ostavila neizbrisiv trag na izgled Beograda. U vremenu kada su žene retko imale priliku da se školuju, sama je finansirala studije arhitekture i 1900. godine postala prva diplomirana arhitektkinja u zemlji. Iako joj je Ministarstvo građevina odbilo dati stalan posao pod izgovorom da nije služila vojni rok, mesto je pronašla u Upravi grada Beograda, gde je projektovala neke od njegovih najlepših zdanja.

Njen rukopis vidljiv je na stepeništu Malog Kalemegdana, školi "Kralj Petar I", radničkim stanovima i brojnim privatnim kućama koje su oblikovale predratni Beograd. Bila je među najboljima u svojoj profesiji, ali je njen životni put drastično promenila okupacija 1915. godine. Zbog natpisa "Još uvek svi Srbi nisu slobodni", planiranog za Trg Terazije, austrougarske vlasti hapse je i odvode u logor Nežider.

U logoru upoznaje Luku Lukaja, albanskog intelektualca, za koga se udaje i sa njim dobija ćerku Luciju. Međutim, njihov brak nailazi na osudu – u Srbiji su je odbacili jer je izabrala Albanca, a u Albaniji ni njega nisu prihvatili jer je oženio Srpkinju. Nakon neuspelog antiitalijanskog ustanka u Albaniji, zajednički dom nalaze u Dubrovniku, gde provode ostatak života.

Iako nikada više nije projektovala, Jelisavetina arhitektonska ostavština ostala je deo Beograda. Umrla je 1955. godine, a tek danas dobija priznanje za svoj doprinos, kao žena koja je prkosila vremenu u kojem je živela.

Gina Ranjičić, pionirka romske lirike u Srbiji – naslikala umetnica Marija Šoln

Još jedan mural "izuzetne žene Srbije" koji krasi Dorćol je mural Gine Ranjičić, pionirke romske lirike u Srbiji. Nesvakidašnja romska pesnikinja iz 19. veka ima veoma zanimljivu životnu priču. U Beograd je stigla kao mlada devojka i našla utočište kod jermenskog trgovca Joakima Dalenesa. Njena prva ljubav bila je Gabrijel, brat njenog zaštitnika, ali ju je sudbina ubrzo odvela drugde – sa Gregorom Korahonom otisnula se u Albaniju. Kada je taj brak propao, krenula je u potragu za njim, ali je putovanje dovelo do Napulja i Sicilije, gde je srela Jakoba Hornštajna. Uz njega je provela najveći deo svog života, ali kada je on ubijen, Gina je postala osumnjičena. Progonjena, beži u Pariz, odakle ubrzo mora da ode, a njen život postaje niz lutanja, siromaštva i stalne neizvesnosti.

Njene pesme svedoče o burnim emocijama, ljubavi, patnji i svakodnevici romskog naroda. Pisala je o lepoti i surovosti života, o slobodi i umetnosti. Nažalost, mnogo njenih stihova je izgubljeno, a ono što je sačuvano pruža dragocen uvid u glas žene koja je bila ispred svog vremena.

Branislava Perović, fizičarka i prva žena direktorka instituta "Vinča"– naslikao umetnik Vuk Đurić

Mural ove znamenite žene Srbije nalazi se u beogradskoj opštini Grotska.

Ona je bila istaknuta ličnost u istoriji jugoslovenske nauke, bila je pionirka u oblasti nuklearnih nauka i ključna figura u razvoju Instituta za nuklearne nauke "Vinča". Rođena 1920. godine u Banjaluci, od rane mladosti bila je angažovana u političkim i socijalnim pokretima, uključivši se u omladinsku organizaciju komunističke ideologije već u petom razredu gimnazije. Nakon izbacivanja iz škole zbog distribucije letaka o ubijenom kralju Aleksandru, školu je završila u Beogradu, a 1938. godine upisala Tehnički fakultet. Ubrzo se pridružila Komunističkoj partiji Jugoslavije.

Tokom Drugog svetskog rata, Branislava je nastavila aktivizam, posebno u okviru Saveza komunista Jugoslavije, gde je bila članica Centralnog komiteta SKOJ-a, kao i urednica partizanskog lista "Omladina". Nakon rata, uprkos brojnim preprekama, uspela je da završi studije i diplomira 1951. godine na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Narednih godina, okrenula se naučnom radu i započela karijeru u Institutu za nuklearne nauke "Vinča", gde je ubrzo postala jedan od vodećih istraživača.

Njeni naučni radovi obuhvatali su pionirska istraživanja u oblasti fizike jonizovanih gasova i atomskih sudara. Branislava je bila ključna u dizajniranju i izgradnji složenih naučnih instrumenata, uključujući magnetni separator izotopa i maseni spektrometar. Osim toga, bila je odgovorna za osnivanje Odeljenja za separaciju radioaktivnih izotopa i Laboratorije za atomsku fiziku. U periodu od 1976. do 1979. obavljala je funkciju generalne direktorke Instituta, postavši prva žena na čelu jedne od vodećih naučnoistraživačkih institucija u Jugoslaviji.

Osim što je bila aktivna u nauci, Branislava je predavala na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, gde je bila profesor i rukovodilac postdiplomskih studija na smeru Fizika jonizovanih gasova. Preminula je 2008. godine u Beogradu, a tokom života bila je odlikovana brojnim nagradama, uključujući Partizansku spomenicu 1941. godine. Njen doprinos nauci i društvu ostavio je dubok trag, kako u oblasti fizike, tako i u obrazovanju i ženskoj ravnopravnosti u nauci.

Ljubica Marić, prva i najuticajnija srpska kompozitorka – naslikala umetnica Katarina Fajgelj

Njen mural nalazi se u Kragujevcu.

Ljubica Marić je jedan od najistaknutijih kompozitora u Srbiji, čije je stvaralaštvo obeležilo period pre Drugog svetskog rata. Rođena 1909. u Kragujevcu, nakon preseljenja u Beograd započela je muzičko obrazovanje i studije u Pragu, gde je diplomirala violinu i kompoziciju, postavši prva srpska kompozitorka. Usmerena na moderni pristup muzici, uvela je savremene tendencije u srpsku muzičku tradiciju.

Ljubica je bila pionirka ženskog dirigovanja u Evropi, a kao prva žena dirigovala je Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Vratila se u Beograd 1938. godine, gde je predavala na Muzičkoj školi "Stanković" i Muzičkoj akademiji. Aktivno se bavila dirigovanjem i bila važan edukator u beogradskoj muzičkoj sredini.

Njena kompozitorska karijera obuhvatala je raznovrsne žanrove, od kantata do simfonijskih i kamernih dela, u kojima se odražavao njen lični izraz, sa uticajem balkanske i narodne muzike. Njene najpoznatije kompozicije uključuju "Pesme prostora" i "Vizantijski koncert". Ljubica je bila član Srpske akademije nauka i umetnosti, dobitnica brojnih nagrada, uključujući Oktobarsku nagradu grada Beograda za životno delo. Pored muzike, bavila se slikarstvom i pisanjem. Preminula je 2003. godine u Beogradu.

Vera Crvenčanin Kulenović, prva žena filmska rediteljka – naslikale umetnice Dunja Ćorlomanović i Sara Milojević

Ovaj mural nalazi se u Novom Sadu, a ovo je biografija prve žene filmske rediteljke:

Vera Crvenčanin Kulenović je žena čiji je rad obeležio srpsku filmsku industriju 20. veka. Rođena je 24. decembra 1920. u Novom Sadu. Školovala se na Akademiji za pozorište i film, na odseku za režiju. Od školovanja pa do radnih dana Vera je živela u Beogradu. Udata je bila za srpskog književnika Skendera Kulenovića, a posebno je upamćena po svom stvaralaštvu koji se ogledao u domenu filmske industrije.

Za potrebe nekada čuvene filmske kompanije "Avala film" Vera je stvorila nekoliko filmova. U kasnijim periodima radila je samostalno.

Neki od njenih filmskih radova su: Na rubu pameti, Beogradski univerzitet, Pahuljica, Priča o junacima, Vilijam Šekspir, Novi Dom, porodica Glišić, Čovjek čovjeku, i dr.

Pored filmske umetnosti, Vera se bavila i književnošću.

Vera Crvenčanin Kulenović umrla je 23. januara 2013. godine u Beogradu.

Hafiza Demirović, pravnica i političarka – naslikao umetnik Andrej Kolosov

Hafiza Demirović (1928-2000), čiji se mural nalazi u Tutinu, bila je prva Bošnjakinja koja je postala advokat i poslanik u Skupštini Srbije. Njena karijera bila je izuzetno bogata i uspešna, sa različitim funkcijama, uključujući sekretarku Antifašističkog fronta žena u Tutinu, pomoćnicu upravnika Doma zdravlja u Tutinu, načelnicu opštinske uprave, poslanicu u Skupštini SR Srbije, kao i direktorku Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje u Novom Pazaru. Kasnije je postala samostalna advokatica.

Jedan od najvažnijih trenutaka u njenoj karijeri desio se krajem 1960-ih, kada je hrabro odbila da povuče svoju kandidaturu za funkciju direktorke Komunalnog zavoda, uprkos pritiscima Komiteta Komunističke partije u Novom Pazaru. Njen slučaj izazvao je veliku kampanju protiv nje, optužujući je da stvara nesuglasice između Muslimana i Srba, što nije bilo tačno.

Ova nepravedna hajka samo je ojačala njenu reputaciju, a Hafiza je postala simbol borbe za pravdu, ne samo među Bošnjacima i Srbima, već širom Jugoslavije, u periodu kada su se događale velike političke promene u zemlji. Čak su i režimski mediji, poput lista Komunist, počeli da objavljuju pisma podrške koja je dobijala od ljudi iz svih delova Jugoslavije.

Tokom svog života, Hafiza je osvojila brojna priznanja, među kojima se izdvaja Orden rada drugog reda i Povelja za uspešan rad u advokaturi, koju je dobila od Advokatske komore Srbije.

Jelena J. Dimitrijević, književnica i putnica – naslikao umetnik Stevan Šoln

Jelena J. Dimitrijević (1862–1945), čiji je mural u Aleksincu, bila je srpska književnica, aktivistkinja za prava žena, humanitarka i strastvena putnica. Njena biografija je impresivna, naročito s obzirom na to da je odrasla na Balkanu pre više od 160 godina. Govorila je pet jezika, posetila četiri kontinenta i objavila 12 knjiga.

Rođena je u Kruševcu kao deseto dete u porodici Nikole i Stamenke Miljković. Iako je od detinjstva volela čitanje, zbog povrede oka nije mogla da se formalno školuje, ali je nastavila da se obrazuje samostalno. Njene prve pesme pojavile su se 1878. godine, a tri godine kasnije se udala za potporučnika Jovana Dimitrijevića, čije je ime kasnije postalo deo njenog.

Nakon udaje, preselila se u Niš, što je bila ključna tačka u njenom životu. Tamo je razvila interesovanje za Istok, a njena zbirka pesama ubrzo je privukla pažnju. Često su je poredili sa čuvenim ženskim piscima, a mnogi su verovali da je pobegla iz harema. Svoje književne radove često je temeljila na životu žena, njihovim emocijama i položaju u društvu.

Jelena je govorila engleski, nemački, ruski, grčki i turski, a tokom života putovala je po Evropi, Aziji, Severnoj Americi i severnoj Africi. Posle Prvog svetskog rata, u kojem je izgubila supruga, posetila je Ameriku, gde je obišla Njujork, Vašington i Boston. U 64. godini, 1926. godine, otputovala je na svoje najdalje putovanje, obišavši Egipat, Indiju, Kinu, Japan i mnoge druge zemlje, gde je upoznala i nobelovca Rabindranatha Tagorea.

Njena kuća je opljačkana 1934. godine, što je duboko pogodilo Jelenu, ali je bila zabrinuta i za publicitet koji bi krađa mogla doneti. Preminula je 22. aprila 1945. godine u Beogradu. Nakon smrti, njeno imanje je bilo zaveštano Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ali je Akademija iz nepoznatih razloga odbila to zaveštanje.

Vera Nikolić, atletičarka koja je svetski rekord držala čak 1084 dana – naslikala umetnica Marija Savić KoMARAc

Vera Nikolić, čiji je mural u Kruševcu, je rođena 23. septembra 1948. godine u Grabovici, blizu Despotovca. Sa samo 13 godina pobedila je na krosu u Ćupriji, a atletski trener Aleksandar Petrović je primetio njen talenat i ohrabrio je da se ozbiljnije posveti atletici. Njena karijera je brzo napredovala, a sa 18 godina, 1966. godine, postala je prvakinja Evrope na 800 metara u Budimpešti. Time je Jugoslavija po prvi put osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, a Vera je postala heroj svog doba. Njene vremenske rezultate na tom prvenstvu postavili su rekorde, uključujući i rekord Evropskih prvenstava.

Njene sposobnosti su nastavile da rastu, a 1968. godine, sa nepunih 20 godina, postavila je svetski rekord u Londonu na mitingu u Crystal Palaceu, trčeći 800 metara za 2:00.5. Postala je prva jugoslovenska atletičarka koja je oborila svetski rekord, što do danas niko s prostora bivše Jugoslavije nije ponovio.

Pritisak koji je nosila bila je ogromna, jer se očekivalo da osvoji zlatnu medalju na Olimpijadi u Meksiko Sitiju. Međutim, u finalu je morala da odustane nakon nekoliko stotina metara, što su mediji u Jugoslaviji okarakterisali kao veliki neuspjeh, sa naslovima poput "Od zlata do blata".

Vera je morala da se nosi sa tim psihološkim težinama, ali je pronašla mir u Zagrebu, gde je nastavila da trči pod manjim pritiskom, kao članica Atletskog kluba "Dinamo". Vratila se na staze slave, osvojivši bronzu na Evropskom prvenstvu u Atini 1969. godine, a 1971. godine bila je dvostruka šampionka na Mediteranskim igrama i ponovo evropska prvakinja u Helsinkiju. Na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine postigla je nekoliko odličnih rezultata, a u finalu je završila kao peta.

Vera je prestala da se bavi atletikom 1974. godine, a potom je živela u Zagrebu gde je i osnovala porodicu. Nakon što je društvene i političke promene iz devedesetih godina uticale na njen život, bila je otpuštena sa posla zbog nacionalističkog opterećenja, a stan u Zagrebu joj je oduzet. Sa decom se preselila u Srbiju, gde je i preminula.

Iako je bila nazvana "zlatnom Verom", tokom i nakon svoje karijere Vera Nikolić je suočavala sa brojnim izazovima i nepravdom, ali je njena atletička veličina ostala neosporna.

Jovanka Bončić Katerinić, arhitektica i prva žena sa inženjerskom diplomom u Nemačkoj – naslikali umetnici Tamara Osmajlić i Stefan Stojanović

Jovanka Bončić Katerinić bila je tek četvrta žena arhitektkinja u Srbiji, ali je ostvarila izuzetnu karijeru. Nakon što je diplomirala na Višoj tehničkoj školi u Darmštatu, koja je te godine po prvi put primila žene, postala je prva žena arhitekta u Nemačkoj. Njen uspeh bio je toliko značajan da je dospela na naslovnicu berlinskog časopisa Illustrierte Zeitung.

Kroz svoju karijeru u Ministarstvu građevina, Jovanka je projektovala brojne važne objekte u Srbiji, uključujući bolnicu u Despotovcu i nekoliko osnovnih škola. Takođe, radila je na rekonstrukcijama Pravnog fakulteta u Beogradu i gimnazije u Smederevu, a dizajnirala je i dve značajne univerzitetske zgrade: Žensku učiteljsku školu (danas Pedagoški fakultet) i Veterinarski fakultet u Beogradu. Pored toga, bila je zadužena za Banski dvor u Banjaluci i imala je značajnu ulogu u obnovi Kur-salona i Blatnog kupatila u Banji Koviljači.

Od 2014. godine, Univerzitet u Darmštatu ustanovio je nagradu u njenom imenu, kojom se odaju priznanja ženama koje su postigle značajne naučne rezultate u oblasti materijala i geonauka. Takođe, jedna ulica na univerzitetskom kampusu nosi njeno ime.

Međutim, uprkos njenim brojnim dostignućima, sećanje na Jovanku u Srbiji je gotovo nestalo. Iako je za svog života bila prepoznata i nagrađivana od strane međuratne jugoslovenske države, danas je malo poznata, a njeno ime gotovo zaboravljeno, slično kao i sudbina arhitektkinje Jelisavete Načić.

Njen mural nalazi se u Nišu.

Ovi murali sa prikazima velikih žena iz naše istorije doneli su osveženje i lepotu na stare fasade širom Srbije. Ono što je još važnije, ovi murali su probudili duh i nasleđe tih žena, na koje treba da budemo ponosne. Ovaj serijal umetničkih dela treba da nas inspiriše da uvek podsećamo devojčice da imaju pravo da sanjaju i ostvare bilo koju karijeru – da mogu postati kompozitorke, pesnikinje, advokatice, fizičarke ili bilo šta drugo što žele.

Zato, srećan Osmi mart!

(EUpravo zato)