Da li Srbija može da primeni nova evropska pravila o ambalaži – ili će naša privreda uskoro morati da bira između prilagođavanja ili napuštanja EU tržišta?
Evropska uredba o ambalaži i ambalažnom otpadu, koja menja način na koji se proizvodi, sakuplja, dizajnira i reciklira svaka flaša, kesica, tegla, limenka ili kutija, postaje obavezna od avgusta 2026. Ona se ne odnosi samo na države članice EU — već i na sve proizvođače i distributere iz Srbije koji robu prodaju u EU, kao i one koji ambalažu koriste ili uvode na domaće tržište. To faktički znači da Srbija ne mora biti članica EU da bi morala da poštuje ova pravila — dovoljno je da želi da ostane deo evropskog tržišta.
Na radionici u organizaciji Alijanse za cirkularna pakovanja, okupili su se predstavnici industrije, reciklažnog sektora, komunalnih sistema, operatera, instituta, lokalnih samouprava i eksperata.
Ključno pitanje bilo je jednostavno - ali i brutalno precizno: „Da li Srbija ima sistem koji može da primeni ova pravila odnosno da li ćemo biti u stanju da na vreme prilagodimo sistem sakupljanja ambalaže, koji je vrlo slab i svih ostalih koraka kako bismo uspeli da ispoštujemo nova pravila EU o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom?“
Odgovor je bio jedinstven i bez ulepšavanja: Srbija nema infrastrukturu, nema nacionalni registar ambalaže, nema primarnu selekciju, nema sortirne kapacitete, nema laboratorije za procenu reciklabilnosti, nema evidenciju uz koju se materijal može pratiti – od proizvodnje, preko potrošača, do reciklaže.
Danas recikliramo samo 15,45% komunalnog otpada (EU prosek 49%). Samo 28% građana ima pristup usluzi recikliranja, dok 13,6% celokupnog otpada završava van sistema — na ulicama, u reci, u prirodi, na divljim deponijama. Primarna selekcija gotovo da ne postoji, a laboratorijska provera reciklabilnosti ambalaže — ne postoji uopšte.
Učesnici radionice upozorili su da PPWR nije „samo još jedna direktiva“, već najveća promena u oblasti ambalaže u poslednjih 30 godina, koja će direktno uticati na industriju hrane, pića, hemije, farmacije, trgovine, kao i na uvozno-izvozni sektor, logistiku, reciklere i komunalna preduzeća.
Jedan od ključnih izazova jeste to što Srbija nema kontrolu nad tokovima materijala, ni način da obezbedi reciklat koji će od 2030. postati zakonski obavezan u svakoj ambalaži koja se plasira na EU tržište. Od 2030. nijedna ambalaža s manje od 70% reciklabilnosti neće smeti da uđe na evropsko tržište — a danas ne znamo ni kako se ta reciklabilnost meri.
Struka je ukazala na pet tema koje će odlučiti da li Srbija može da ispuni PPWR obaveze: obavezni procenat reciklata u ambalaži, klasifikacija reciklabilnosti, reforma sistema produžene odgovornosti proizvođača (EPR), uvođenje depozitnog sistema (DRS) i infrastruktura kao preduslov za primenu bilo kog modela.
Poruka sa radionice bila je jasna: Srbiji nisu potrebne samo izmene zakona – već funkcionalan sistem.
Industrija je pružila ruku državi i ponudila partnerstvo, uključujući ekspertizu, operativnu podršku i spremnost na ulaganja, ali očekuje da država preuzme aktivnu ulogu – kao koordinator, regulator i garant sistema.
„Ovo više nije tema ekologije, već konkurentnosti privrede, pozicije Srbije na evropskom tržištu i opstanka domaćih proizvođača u narednoj deceniji. Industrija je pružila ruku državi – sada je očekuje konkretan odgovor.“
(EUpravo zato/Alijansa za cirkularna pakovanja)
