Tropske šume centralne i zapadne Afrike predstavljaju dom za mnoge vrste primata. Svi oni žive u složenim ekosistemima, sa mikroorganizmima koji su im se prilagođavali decenijama - kako bi živeli u svojim domaćinima bez opasnosti da ih usmrte.
Jedan od takvih mikroorganizama je Simian immunodeficiency virus (virusa majmunske imunotropije, SIV), virus koji je decenijama inficirao majmune bez dramatičnih posledica po njih.
Ipak, priroda nije uvek savršena i nekada u svojoj nepredvidivoj kombinatorici sasvim slučajno dovede do greške.
Kako je virus prenet na čoveka?
Genetske i druge medicinske analize ukazuju da se trenutak prelaska virusa majmunske imunotropije sa primata na čoveka najverovatnije dogodio kada su lovci u Africi lovili i obrađivali meso divljih životinja (tzv. "bush meat"). Krv, tkiva i sekret iz zaraženih životinja najverovatnije su preko sečiva noža, dospeli na ranu na koži ili u usta čoveka, što je pružilo priliku virusu da se preseli u novog domaćina.
Za ljude koji su živeli u bliskom kontaktu s prirodom - u selima, lovačkim zajednicama i manjim grupama - takvi susreti sa primatima predstavljali su rutinu. Ali da bi virus postao globalna pretnja, moralo je da dođe i do spleta drugih okolnosti.
Genetska priča: od SIV-a do HIV-a
Nakon što su naučnici uporedili gene virusa pronađenih kod ljudi i onih kod primata, shvatili su da kod čoveka ne postoji jedinstvena linija - zapravo postoje dva glavna tipa: HIV-1 i HIV-2.
Prvi (HIV-1), koja danas čini većinu infekcija - jer se lakše prenosi sa čoveka na čoveka, potiče od SIV-a koji su otkrivani u uzorcima prikupljenim kod podvrste šimpanze koja živi u zapadnoj i centralnoj Africi. Drugi (HIV-2), vodi poreklo od SIV-a koji inficira vrstu poznatu kao sooty mangabey u Zapadnoj Africi.
Zanimljivost je da SIV kod primata ne izaziva teške bolesti jer je evolucija dovela do svojevrsne tolerancije i suživota sa njima. Ali kad se virus preselio u čoveka, promenile su se okolnosti: imuni sistem, način života, broj kontakata, geografska rasprostranjenost - sve ovo je doprinelo neočekivanom ishodu.
Sam prelazak se verovatno desio davno - procene naučnika ukazuju da je "pandemijska" linija tipa HIV-1 (grupa M) počela da kruži među ljudima najverovatnije početkom 20. veka, u oblasti oko današnje Kinšase u Demokratskoj Republici Kongo.
Kako su kolonizacija, urbanizacija, razvoj železnica i pomorskih puteva, migracije i međunarodna putovanja, promenili lice Afrike i sveta, virus je dobio priliku da se proširi mnogo dalje od prvobitnih sela lovaca-sakupljača.
Tako je iz gustih prašuma subsaharske Afrike, rođena pandemija koja danas pogađa milione - nesumnjivo jedna od najznačajnijih bioloških i društvenih katastrofa modernog doba.
Lekcije iz prirode i odgovornost čoveka
Trenutno u svetu živi preko 40 miliona ljudi zaraženih HIV-om. Iako je prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije broj inficiranih od 2010. do 2024. godine opao za 40 odsto u odnosu na prethodni period, ova epidemija još uvek predstavlja veliki javnozdravstveni izazov na globalnom nivou.
Priča o poreklu HIV-a nas podseća da smo mi deo prirode - prilikom svakog susreta sa divljinom, vreba mogućnost prelaska potencijalno opasnih mikroorganizama na nas. Svaka takva zoonoza može ostati lokalna, ali u nekim okolnostima i da pokrene globalnu epidemiju.
Danas, kad razumemo kako se to desilo sa HIV-om, imamo i odgovornost: poštovanje prirode, kontrolu lova i trgovine životinjama, pažnju prema ekološkoj ravnoteži i razumevanje da brz razvoj često ima mnogo dalekosežnije posledice nego što nam se prvobitno činilo.
(EUpravo zato/Britannica/NG/PubMed/NG)
