"Devojačka soba" je roman kojim je osvojio Srbiju: Hroničar epohe, Stevan Vraneš za EUpravo zato

Stevan Vraneš rođen je 1979. godine u Beogradu, gde je diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Nakon više godina pauze, pisanju se vratio pozorišnim komadom "Svedobro", koji je 2017. objavljen u časopisu "Teatron", a zatim izveden u Narodnom pozorištu Užice i selektovan za Sterijino pozorje 2018. godine.

Jedan Aleksandar koji je pre 30 godina emigrirao, vraća se u Beograd i udiše ga punim plućima čoveka od 40+ koji u zanosu pomisli da ima "kapacitet" dvadesetogodišnjaka. 

Ovo je složeni savremeni roman u kom može svako od nas da se pronađe. Vraneš ga piše jednostavno, čitljivo i prijemčivo, a opet, pronicljivo, provokativno i dinamično, drži pažnju pa se veoma brzo nađete na poslednjoj stranici.

Kaže nam da nikada ne bi napisao biografiju, ali piše crtice, voli da provocira i uznemirava čitaoce i nikako ne podilazi publici, ne želi da im bude preudobno dok čitaju ono što je napisao, a mnogi to ne vole.

Pa ipak, "Devojačku sobu" i njegove glavne junake, Aleksandra i Beograd, zasigurno ćete zavoleti.

Pitali smo Vraneša koje evropske, a koje knjige pisaca sa Balkana bi nam on preporučio, koji su njegovi omiljeni pisci i šta čita kad ne piše.

"Kupim knjige na srpskom kad dođem u Beograd"

"Ove godine sam malo pisao, pa sam se trudio da što više čitam. Valjda to tako ide, u talasima. Uglavnom sam čitao na engleskom jeziku, jer živim u Bristolu, a odbijam da platim za poštarinu iz Srbije tri puta više nego što košta sama knjiga. Kupim knjige na srpskom kada dođem u Beograd.

Roman koji je definitivno ostavio najjači utisak na mene ove godine je Kairos, Dženi Erpenbek. Zasluženi dobitnik Međunarodne Bukerove nagrade, roman koji na fascinantan način kombinuje teskobu intimnog života mlade žene i života grada pod represijom. Nasilje koje sporvodi pojedinac i nasilje koje sprovodi režim, prepliću se suptilno i gotovo nevidljivo, dok vas u jednom trenutku ne udare u glavu. Mene posebno zanimaju tranzicioni periodi u društvu, neposredno pre i nakon značajnih promena, pa me je ovo putovanje u Berlin pred pad zida posebno uzbudilo. Drugi roman koji se bavi sličnim temama, na potpuno drugačiji način je Moji prijatelji, Hišama Matara. Ovaj pisac libijskog porekla opisuje na delikatan način brutalne događaje i velike životne lomove svojih junaka. Činjenica da se radnja dešava u Engleskoj, a da su glavni junaci emigranti, sigurno je doprinela da me ovaj izvrsni roman protrese i inspiriše. Oba romana će biti prevedena i objavljena u Srbiji".

Od domaćih pisaca Vraneš nam preporučuje romane dramaturškinja, njegovih koleginica Nađe Petrović i Katarine Mitrović, jer, kako kaže, njihovi romani njemu nisu bliski ni generacijski, ni po ključnim temama kojima se bave, ali misli da obe zaslužuju pažnju čitalačke publike, jer ne beže od suočavanja sa izazovima adolescencije u Srbiji.

"Kako nam odrastaju mladi je, čini mi se, ključna tema današnjice. Odrediće opstanak naroda i nacije. Zato se o tome mora i pričati i pisati", kaže Vraneš.

Pitali smo ga da li možemo uporediti Bristol sa nekim srpskim gradom, kao što je on Jorkšir poredio sa Crnom Gorom, i šta je ono što Srbiju razlikuje od Engleske i drugih evropskih zemalja.

Da li je "trava zelenija" u zemlji fudbala i čaja?

"Trava je u Engleskoj najzelenija, jer kiša retko prestaje da pada. Teško bi bilo porediti Bristol sa srpskim gradovima. Možda ne bi bilo ni fer. Ja ponekad kažem da bi Novi Sad mogao biti sličan da se poslednjih trideset godina razvijao na adekvatan način. Oba grada su na otprilike sat vremena od prestonice i slične su veličine. Ali je Bristol grad koji je od devedesetih do danas doživeo transformaciju iz zapuštenog trgovačkog centra prošlosti u moderan grad po meri čoveka. To je process koji nije lak, ni jeftin, ali je moguć. Zahteva zrelu lokalnu upravu, dobro planiranje i poštovanje tradicije, čak i kada se grabi ka novom i modernom. Ono što je velika razlika je i činjenica da u Engleskoj mnogo ljudi prelazi iz Londona u manje gradove i sa sobom donosi znanje, poslove i novac. U Srbiji je ta migracija uglavnom isključivo ka Beogradu. Poređenja evropskih gradova sa srpskim su uvek komplikovana. Što zbog istorijskih i političkih okolnosti, što zbog mentaliteta i načina života, a ne volim da iznosim opšta mesta i poznate floskule. Mogu, recimo, da kažem da je jedna od najupadljivijih razlika upravo u zelenilu sa početka odgovora. U Srbiji ga u gradovima ima mnogo manje, a da uopšte ne mogu da razumem zašto".

"Volim da svojim pisanjem provociram i uznemiravam čitaoca, ne podilazim publici"

"Devojacku sobu" Vraneš nam priča kroz lik jednog Aleksandra koji se u Beograd vraća posle 30 godina od kada je napustio Srbiju i emigrirao u Kanadu. Ovaj roman doživeo je veliku popularnost, a kvalitet je prepoznala i stručna javnost.

Sta biste jos o toj knjizi mogli da nam kažete sada sa ove distance? Da li ste zadovoljni kako su je citaoci doživeli? Koje su vam kritike laskale, i ima li onih koje vam nisu prijale?

"Nisam čitao svoj roman u celosti od kada je objavljen. Ali dosta govorim o njemu na tribinama, promocijama i ponekad u medijima, pa pročitam poneko poglavlje da se prisetim. Znam da će to sada zvučati neskromno, ali što vreme više prolazi sve sam zadovoljniji. Ne opsedam se onim što je moglo biti drugačije, jer uvek može drugačije i bolje. Zadovoljan sam kako te rečenice zvuče tri ili četiri godine nakon što sam ih napisao. I publika i kritika su roman prihvatili mnogo bolje nego što sam se ja nadao. Ne zato što nisam bio zadovoljan napisanim, već zato što ja volim da svojim pisanjem provociram i uznemiravam čitaoca. Ne podilazim publici i ne želim da im bude preudobno dok čitaju ono što sam napisao. A to mnogi ne vole. Najviše su mi prijale kritike onih koji su uložili trud i vreme da sveobuhvatno sagledaju roman i analiziraju ga, bez obzira da li im se to što su pročitali na kraju dopalo. Oduševila me je analiza Olivere Ćulibrk i Milice Mićić u podkastu Bukklabing. One su mi u veoma zreloj i detaljnoj analizi otkrile kako na "Devojačku sobu" gledaju neke mlađe generacije, za koje sam mislio da će moj roman zatvoriti i baciti posle prvih deset strana. Njih dve nisu. Recenzije Saše Ćirića i dr Nataše Anđelković, renomiranih književnih kritičara su bile prijatno iznenađenje i našle se na korici drugog izdanja romana. Nominacije za relevantne književne nagrade svakako nisam očekivao, a svakako daju podstrek za dalji rad. 

Među negativnim komentarima, najviše su me na razmišljanje podstakli oni iz kojih je bilo jasno da čitalac nije razumeo moj satirični odnos prema mnogim pojavama koje opisujem u romanu. Razmišljam i sada o tome da li ja nisam taj svoj ironijski otklon prema nekim temama dobro artikulisao, ili su ti čitaoci postali rezistentni na suptilnije znake i žele da im se sve kaže direktno u lice, bez da moraju da čitaju između redova.

Kada je reč o glavnom junaku mog romana, bilo je svega - od prezira i podsmeha, do razumevanja i saosećanja, pa i identifikacije. Posebno su emitovno na njegovu priču reagovali čitaoci u dijaspori. Što je i očekivano. A kada je reč o drugom junaku romana, Beogradu, najviše mi je prijao jedan komentar čitateljke koja je napisala da joj prvi put u nekom romanu Beograd izgleda baš onako kakav jeste, a stanovnici su prava slika realnosti. To možda u književnosti nije presudno, ali meni je bilo važno".

"Ni tamo ni 'vamo"

Kako vam izgleda Beograd kada se vratite? Šta je ono što volite od naše zemlje i naroda, a šta radije ne spominjete Britancima i evropskim prijateljima?

"Nakon četiri godine, ja se još uvek osećam kao neko ko je ni tamo ni 'vamo. Ne mogu baš da napravim neku distancu u odnosu na svoj život u Srbiji, mada mi je svake godine kada dođem jasno da se ta distanca povećava. Malo po malo, ali ne posustaje. Prvi utisak pri svakom dolasku u Beograd je velika količina nervoze i agresije na svakom koraku. Prvo sam je pripisivao veličini grada, jer ja ipak sada živim u provinciji. Međutim, kada odem u London, koji je pet puta veći od Beograda, te agresije ipak nema. Tako da nije sve u veličini. Neko će to pripisati uzavrelom balkanskom temperamentu, nasuprot pokislim i ohlađenim Englezima, ali ja mislim da je ipak ključna razlika u tome što ljude u Srbiji tišti previše problema. Od svakodnevnih, praktičnih, do fundamentalnih, etičkih, moralnih i onih koji se tiču opstanka. To stvara dosta frustracije, a prve reakcije na frustraciju su bes i agresija. Kada "promovišem" Srbiju po Engleskoj, uglavnom pričam o spontanosti i nepredvidivosti života, što Engleze istovremeno i uzbuđuje i uznemirava, o srpskoj kuhinji, koja iako je pozajmljena sa mnogo strana, predstavlja najraskošniji kulinarski doživljaj za većinu Engleza. Kada mi publika i nivo njihovih interesovanja dozvoli, pričam i o umetnosti koja dolazi iz Srbije, a koja je uprskos svemu vredna pažnje i ponekad veoma relevantna. Preskačem Đokovića i Jokića, jer su to opšta mesta, a to sam već rekao da ostavljam drugima."

"Writing retreat"

Vraneša smo pitali na čemu trenutno radi, kao i kada možemo da očekujemo neku pikanteriju iz njegove književne kuhinje.

"Voleo bih da mogu da najavim novi roman, ali on je trenutno samo jedna solidno razrađena tema i ideja. Pored ideje za roman imam još dva koncepta za pozorišne komade, od kojih jedan pomišljam da pišem na engleskom. To bi bilo dosta drsko, ali bi za mene bio lep test i izazov. Ja sam part-time pisac i to mi ne dozvoljava da budem produktivan koliko bih želeo, pored toga što me muči, jer stalno imam neprijatan osećaj nedovoljne posvećenosti zanatu i veštini. Pišem isključivo kada se izmestim iz svakodnevnog života i izolujem negde na nedelju ili dve. Ja to zovem writing retreat i većina ljudi misli da ja zapravo samo nalazim izgovor da negde uživam sam i bez ometanja iz spoljnog sveta. U realnosti, ja pišem 3.000 reči dnevno i radim u vojničkoj disciplini, kako bih za kratko vreme uradio što više. Nadam se da ću sledeći takav "retreat" moći da priuštim početkom naredne godine. Pa onda još jedan, pa još jedan, pa eto mene na Sajmu knjiga 2026. Mogu samo da kažem da ću tematski ostati u sličnom krugu preispitivanja uloge pojedinca u kreiranju društva, povlačenja nasuprot konfrontiranju, komforu nasuprot izazovu i borbi. Beograd ostaje mesto radnje. Još ovog puta".

Hroničar epohe

Kada biste sada započinjali autobiografiju, sta biste prvo napisali o sebi?

Mislim da autobiografiju nikada neću napisati. Umesto autobiografije ja pišem crtice na svom Fejsbuk profilu, za zatvoreni krug prijatelja, koje su kao neka pisana verzija "stand-up" komedije. Pored toga što time želim da zabavim prijatelje, ostavljam i neki trag o svojim razmišljanjima, stavovima, zabludama... Posle kada mi izađu neki od tih pasusa kao uspomena iz prošlosti, pomislim ili da sam bio baš pametan i duhovit, ili naivna budala. Pa tako u krug. Moja urednica Nataša Atanacković iz Dokaz izdavaštva mi je u nekoj šaljivoj diskusiji dala nadimak hroničar epohe. Pa eto, ako bih danas baš morao da dam neki podnaslov autobiografiji, pretenciozno bih stavio taj. I onda se trudio da mu narednih godina dorastem.

(M.A./EUpravo zato)