Iz pravca Brisela se sve češće može čuti kako je cilj da se dve do tri države kandidatkinje pretvore u države članice do kraja ove decenije, dok bi ostale imale istu priliku u godinama nakon toga. Kako se sama Unija sprema za taj scenario, istovremeno se postavlja i pitanje koliko košta proširenje.
U najkonkretnijem smislu, trošak proširenja podrazumeva sve finansijske izdatke koje bi EU imala u slučaju da zemlje Zapadnog Balkana postanu punopravne članice. Iako ove zemlje već sada primaju sredstva kroz Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA), njihovo članstvo bi im omogućilo pristup znatno većim sredstvima u okviru različitih budžetskih linija – od kohezije, preko poljoprivrede, do konkurentnosti i drugih oblasti.
Iako region Zapadnog Balkana zauzima relativno malo geografsko područje, ne treba zanemariti značaj ove teme, pogotovo u vremenu kada se Evropa bori sa ekonomskom i energetskom krizom. Kada građani Unije gledaju kako da izađu na kraj sa novim globalnim dešavanjima, svaki cent dobija na značaju. U nastavku, shodno tome, predstavljamo konkretne brojke koje su navedene u jednoj od analiza.
Da li je EU u mogućnosti da snosi ove troškove?
Na osnovu procena koje obuhvataju dostupne podatke do 2020. godine, ukupan trošak proširenja na sve zemlje regiona iznosio bi oko 35 milijardi evra u okviru sedmogodišnjeg budžetskog ciklusa. U relativnim okvirima, to predstavlja oko 3.3 odsto tekućeg višegodišnjeg finansijskog okvira EU. Ukupan trošak proširenja postaje još umereniji kada se uračunaju i obavezne kontribucije, odnosno doprinosi budućih članica budžetu EU. U tom slučaju, neto trošak opada na 26 milijardi evra, što predstavlja svega 2,4 odsto budžeta. Na nivou građana EU, ovaj izdatak iznosi u proseku oko 5,8 evra godišnje – što predstavlja svega 0,02 odsto bruto nacionalnog dohotka država članica. Ilustrativno, ovaj trošak je manji od dve šoljice kafe godišnje po građaninu EU, ukoliko se ima u vidu da prosečna cena kapućina iznosi oko 3 evra.
Udeo Srbije iznosio bi nešto više od 40 odsto od onog koji bi morao da se odvoji za ceo region.
Važno je napomenuti da se ne očekuje simultano članstvo svih zemalja Zapadnog Balkana. Umesto toga, nastaviće se primena tzv. regata pristupa – svaka zemlja će pristupati Uniji pojedinačno, u skladu sa stepenom ispunjenosti kriterijuma. Ovakav pristup dodatno smanjuje neposredni finansijski teret za Uniju, jer omogućava postepenu raspodelu troškova u skladu sa dinamikom pristupanja. U tom kontekstu, ukoliko bi, na primer, jedna ili dve države iz regiona pristupile u narednom periodu, početni trošak po građaninu EU bio bi ravan ceni jednog kratkog espresa.
Iako se analiza fokusira na troškovnu stranu proširenja, neophodno je istaći i širi kontekst – ovo nije čin filantropije, već strateška investicija. U pitanju je ulaganje u stabilnost i bezbednost Evrope, u jačanje konkurentnosti Unije i ostvarenje njenih geopolitičkih ciljeva. Pored direktnih finansijskih koristi kroz doprinose, trgovinu, investicije i turizam, proširenje sa sobom nesumnjivo donosi i niz bezbednosnih i političkih prednosti.
Koliko bi koštalo integrisati Srbiju?
Srbija je najveća država regiona, te bi njena integracija predstavljala i najznačajniji finansijski izdatak. Ipak, činjenica da sa stanovišta BDP-a, ukupna veličina Srbije, zajedno sa svim ostalim državama regiona, odgovara veličini jedne Slovačke, pokazuje da čak ni centralna zemlja Zapadnog Balkana ne bi predstavljala značajan teret za budžet Unije.
Ukoliko uzmemo u obzir prethodno pomenutih 35 milijardi evra koje bi Unija izdvojila za čitav region (bez uračunatih doprinosa), udeo Srbije iznosio bi nešto više od 40 odsto od onog koji bi morao da se odvoji za ceo region. Drugim rečima, tokom sedmogodišnjeg budžetskog ciklusa, finansijska sredstva koja bi Srbija primila od EU iznosila bi oko 15 milijardi evra, odnosno nešto više od 2 milijarde evra godišnje. To je višestruko više od trenutnih pretpristupnih fondova.
Iako se radi o znatnoj svoti sredstava koja bi bila dostupna Srbiji, važno je naglasiti da je jedno imati pravo na određeni iznos, a sasvim drugo biti sposoban da se ta sredstva i efektivno povuku. Kao i kod pretpristupnih fondova, biće potrebno aplicirati za sredstva u različitim oblastima, na način koji je u skladu sa ciljevima i metodologijom rada same Unije – što će zahtevati značajne administrativne kapacitete. Takođe, ne treba zaboraviti ni da bi Srbija, kao članica, imala obavezu da doprinosi budžetu EU. Taj doprinos bi iznosio oko 4 milijarde evra tokom sednogodišnjeg ciklusa odnosno nešto više od 500 miliona evra godišnje. Ova činjenica je od velike važnosti, jer su obavezne kontribucije temelj finansiranja EU budžeta – i nijedna članica nije izuzeta od tog pravila.
Zbog svega navedenog, Srbija već sada mora da razmatra kako vidi sebe kao buduću članicu Unije, kako bi bila spremna da pravovremeno i efikasno iskoristi sve prednosti koje članstvo donosi.
