Otkako su vlasti iz Beograda pomerile očekivanja sa kraja januara i početka februara na kraj godine kada je u pitanju otvaranje novog klastera, fokus diskusije se pomerio ka mogućnosti otvaranja pristupa dodatnim fondovima u okviru Novog plana rasta (NGP).

Iako je pre gotovo čitavih godinu dana usvojena Uredba o ovom finansijskom mehanizmu Unije, do sada nije bilo pristupa fondovima ni za jednu od država Zapadnog Balkana. Ipak, otkako je Srbija nedavno ratifikovala sve sporazume neophodne za povlačenje fondova iz NGP, pojavljuju se signali da se bliži trenutak kada će Srbija dobiti prvu tranšu od preko 100 miliona evra.

U jeku trenutne krize u Srbiji, neko će se zapitati, otkud to sada? Odgovor je sledeći: kada dođe do zelenog svetla od Evropske komisije, poruka će biti da je ovo samo 7 odsto od ukupnih fondova odvojenih za Srbiju – u skladu sa uredbom kojom je osnovan sam NGP. Ono što tu svotu čini specifičnom jeste da se radi o predfinansiranju i da kao takva ne zavisi zapravo od ispunjenosti reformskih koraka. Zato se može očekivati da će ključna poruka biti: ovim potezom vas samo ohrabrujemo da se upustite u reforme koje su prekopotrebne kako bi došlo do rešavanja trenutne krize u društvu i nastavljanja evropskog puta Srbije.

Činjenica da je Unija vezala sudbinu preostalih 93 odsto fondova za konkretne reformske korake oslikava drugačiji pogled na politiku proširenja koji se ogleda kroz nešto što se popularno naziva postepena integracija (en. gradual integration).

Kako smo došli do novog pristupa proširenju?

Nakon izbijanja rata u Ukrajini, EU je odlučila da prilagodi svoj pristup politici proširenja. Na osnovu iskustva sa Zapadnim Balkanom — gde je jedino Hrvatska postala članica 2013. godine, dok je preostalih šest partnera ostalo van članstva — i suočena sa sve većim brojem kandidata, EU je prepoznala potrebu da prevaziđe dosadašnju standardnu praksu. Odbacujući binarni pristup, prema kojem je zemlja ili članica ili nije, EU je usvojila postepenu integraciju kao preferirani pravac, što je formalizovano u Zaključcima Evropskog saveta iz juna 2022. godine.

Iako je ovaj koncept danas postao deo mejnstrima, nije nastao preko noći, već je oblikovan kroz rad i originalno razmišljanje istraživačkih organizacija (en. think tanks) koje su prepoznale potrebu za prilagođavanjem politike proširenja novim realnostima i izazovima. Posebno su Centar za evropske politike iz Beograda (CEP) i Centar za evropske političke studije iz Brisela (CEPS) duže vreme zagovarali postepenu integraciju, koja je formalno strukturisana kroz Model faznog pristupanja iz 2021. godine.

I drugi istraživački centri dali su doprinos različitim idejama, uključujući sektorsku integraciju i uključivanje u jedinstveno tržište. Iako se ovi pristupi razlikuju u detaljima, svi dele osnovni princip: proces pristupanja zasnovan na zaslugama i podsticajima, koji obezbeđuje obostranu korist i za zemlje kandidate i za EU. Postepena integracija, kao dobro upravljana i predvidiva strategija proširenja, omogućava dublju saradnju i integraciju čak i pre punopravnog članstva.

U praksi, EU je sprovodila postepenu integraciju inkorporiranjem različitih elemenata iz predloga različitih istraživačkih organizacija. Najvidljivija i najdirektnija manifestacija ovog pristupa jeste Plana rasta za Zapadni Balkan iz 2023. godine. Godinu dana kasnije, objavljen je čak i moldavski NGP, koji prati istu strukturu. Kao osnova za reformsku i razvojnu podršku, NGP predviđa povećano finansiranje uz uslovljenost reformskim napretkom — što je u skladu sa logikom i predloženim nivoima finansiranja iz Modela faznog pristupanja.

Pored toga, u skladu sa drugim predlozima istraživačkih organizacija, NGP ističe ekonomske koristi od delimičnog pristupa jedinstvenom tržištu EU i mogućnosti za sektorsku integraciju — oboje uslovljeni stepenom usklađenosti sa pravnim tekovinama EU u konkretnim sektorima. Cilj svih ovih napora jeste da omoguće bližu ekonomsku integraciju kandidata u EU, smanjenje socio-ekonomskog jaza i podsticanje sprovođenja reformi neophodnih za članstvo.

Ima li prostora za dalje redefinisanje pristupa?

Gledajući unapred, pristupu Unije konceptu postepene integracije i dalje nedostaje jedan važan element – politička integracija. Kao što Model faznog pristupanja naglašava, postoji potreba za institucionalnim podsticajima kroz omogućavanje zemljama kandidatima da učestvuju u radu EU institucija — posebno Saveta EU — na strukturisan, postepen i zaslugama zasnovan način. Omogućavanjem kandidatima da "vežbaju članstvo" pre formalnog pristupanja — iako bez prava glasa i u skladu sa postojećim pravilima — ovi institucionalni podsticaji imaju za cilj da im omoguće učešće u diskusijama sa zvaničnicima država članica o ključnim EU politikama, socijalizaciju sa kolegama iz EU i postepeno jačanje kapaciteta administracija za preuzimanje odgovornosti koje članstvo donosi.

Napredak u ovom segmentu u narednom periodu biće ključan kako bi se pokazalo da postepena integracija može da bude efikasan alat za pripremu kandidata za članstvo i jačanje strateške autonomije Evrope. Ideja ova vrste ima za cilj da pruži dodatan podsticaj državama da se upuste u reforme. S obzirom na trenutno stanje u Srbiji, podsticaji i aktivniji angažman Unije su i te kako potrebni.