Građani su ponovo na ulicama Francuske. Poklič i pokret "Blokirajmo sve" (fr. Bloquons tout) odjeknuli su kao reakcija na produbljenje političke i ekonomske krize, u trenutku kada je Narodna skupština izglasala nepoverenje kratkotrajnoj vladi Fransoa Bajrua, a predsednik Makron ubrzo imenovao novog premijera, Sebastijana Lekornua.
Pitanje koje se odmah nametnulo bilo je: šta je zapravo uzrokovalo ovu krizu i nagomilano nezadovoljstvo građana?
Iako su protesti bili samo pitanje vremena, posebno jer je Francuska poznata po svojim intenzivnim i masovnim demonstracijama, slike nemilih događaja reafirmisale su očiglednu činjenicu: dok Makron i dalje čvrsto drži poluge spoljne politike i strateškog kursa zemlje, na unutrašnjem planu ravnoteža moći se jasno pomerila.
U nastavku analiziramo kako je do toga došlo i kakve implikacije to može imati za budućnost Francuske.
Razlozi neuspeha vlade Bajrua - između deficita i izolacije
Protesti su predstavljali predvidivu reakciju na politička previranja u poslednjih godinu dana. Nakon izuzetno loših rezultata na izborima za Evropski parlament 2024. godine, Makron je, vanredno i na iznenađenje svih, raspisao parlamentarne izbore kako bi zaustavio vrtoglavi uspon desnice.
Iako je u tome privremeno uspeo zahvaljujući strateškom glasanju dela birača, ubrzo se suočio s novom komplikacijom: na prvo mesto po broju osvojenih mandata neočekivano je izbila levičarska koalicija.
Rezultat je bio jasan, levica je osvojila najviše poslaničkih mesta, desnica je udvostručila svoj broj mandata, dok su makronisti ostali ozbiljno oslabljeni. Svestan da nijedan blok ne može obezbediti većinu, Makron se opredelio za manjinske vlade predvođene "ekspertskim premijerima", čime je i levici i desnici uskratio priliku da postave "svog čoveka" na drugu najuticajniju funkciju u državi.
Sada, godinu dana nakon izbora, od kratkog mandata Mišela Barnijea na mestu premijera, preko njegove brze smene i postavljanja Fransoa Bajrua, Francuska je zaglavljena u začaranom krugu političke nestabilnosti, bez jasnog izlaza iz institucionalnog zastoja. Kao što se videlo na Barnijevom primeru, budžet je postao pitanje svih pitanja i glavni test svake vlade, jer se zemlja već godinama suočava sa rastućim deficitom i dugom.
U nastojanju da obezbedi legitimitet koji mu je nedostajao za izlazak iz krize, Bajru je u avgustu 2025. zatražio poverenje Narodne skupštine, i to usred žestoke rasprave o svom predlogu budžeta za 2026. godinu. Međutim, iako je početkom godine, posle ozbiljnih kašnjenja, uspeo da progura budžet za 2025, na onom za 2026. dočekala ga je ista sudbina koja je pre njega zadesila Barnijea.
Sa tim u vidu, uzroci Bajruovog neuspeha mogu se svesti na činjenicu da je njegova politika bila gotovo u potpunosti usmerena na smanjenje javnog duga i deficita kroz rigorozne mere štednje. U tom okviru predložio je zamrzavanje rasta državne potrošnje, umanjenje budžeta na lokalnom nivou, obustavu povećanja socijalnih davanja i čak ukidanje dva državna praznika.
Takav jednostrani pristup izazvao je snažan otpor s obe strane političkog spektra, jer je stvorio utisak da teret krize pada isključivo na građane. Bajru pritom nije uspeo da izgradi politička savezništva koja bi njegovim predlozima obezbedila većinu u parlamentu, pa je strategija "jedinog razumnog puta", kojom je pozivao sve partije na zajedničku odgovornost, završila u političkoj izolaciji.
U suštini, dug i deficit nagomilani još od pandemije, zahtevali su teške odluke, ali Bajru jednostavno nije imao dovoljno političke snage ni podrške da ih sprovede.
Politička scena nakon 8. septembra, fragmentacija bez izlaza do narednih izbora
U međuvremenu, tri politička bloka, levica, makronisti i ekstremna desnica, imaju gotovo podjednaku snagu u parlamentu, što onemogućava formiranje stabilne većine. Takva ravnoteža snaga bila je zadata najmanje godinu dana nakon izbora 2024. godine, jer vanredni izbori nisu mogli biti raspisani pre isteka tog roka.
Sada, kada je taj period prošao, Makron teoretski ima mogućnost da ponovo pozove birače na izbore. Ipak, činjenica da to ne čini jasno pokazuje da ni sam ne veruje kako bi novo glasanje moglo doneti rešenje koje bi stabilizovalo zemlju. U ovakvoj konstelaciji političkih odnosa, vlade će u dogledno vreme ostajati kratkog daha, dok će Francuska nastaviti da funkcioniše bez usvojenog budžeta.
Drugim rečima, političke i ekonomske krize imaju sve predispozicije da se nastave i dodatno intenziviraju.
Ukoliko Makron ne promeni svoje mišljenje niti podnese ostavku na funkciji predsednika, francuska kriza moraće da sačeka razrešenje tek 2027. godine, kada su zakazani redovni predsednički izbori. Novi predsednik, vrlo mogućno iz redova krajnje desnice – tada bi imao priliku da sazove vanredne parlamentarne izbore i potencijalno učvrsti dominaciju svog političkog bloka.
Sve se to dešava u trenutku kada se evropski kontinent suočava sa ozbiljnim izazovima i sa istoka i sa zapada: od kontinuirane ruske agresije na Ukrajinu, preko rastućih pritisaka Sjedinjenih Američkih Država, do snažne konkurencije iz Kine.
Činjenica da će Francuska biti prinuđena da ostane paralisana unutrašnjom nestabilnošću predstavljaće dodatni izazov za celu Evropsku uniju. Upravo zbog toga, sposobnost Makrona da pravovremeno iznađe rešenje za krizu koju je suštinski i sam proizveo, biće od značaja za stabilnost kako Francuske, tako i EU.
(EUpravo zato.rs)
