Francuski premijer Fransoa Bajru izgubio je poverenje poslanika, čime je okončan njegov devetomesečni mandat u periodu haosa u Nacionalnoj skupštini.
Bajru (74) bio je četvrti premijer u samo dve godine mandata predsednika Emanuela Makrona, čiju je drugu predsedničku fazu obeležila politička nestabilnost.
Podsetimo, odlazeća manjinska vlada tražila je budžetske rezove u visini od 44 milijarde evra kako bi se obuzdao rast javnog duga Francuske. Vlada je sada faktički pala.
Kako smo došli do ovde?
Predsednik Emanuel Makron rizikovao je u junu 2024. godine, ocenjuje BBC. Nakon što je njegova partija doživela težak poraz na izborima za Evropski parlament, raspisao je vanredne parlamentarne izbore nadajući se da će dobiti "jasnu većinu u miru i slozi".
Umesto toga, dobio je podeljenu i blokiranu Skupštinu u kojoj nijedan premijer nije mogao da obezbedi dovoljno podrške za usvajanje zakona i godišnjeg budžeta.
Makron je u septembru imenovao Mišela Barnijea, ali je on već posle tri meseca, kao čovek koji je u ime EU vodio pregovore o Bregzitu, bio primoran da ode. To je bio najkraći premijerski mandat od nastanka Pete Republike posle Drugog svetskog rata.
Bajru je sada doživeo istu sudbinu, nepuna devet meseca nakon što je stupio na dužnost u decembru prošle godine. Zvanično će podneti ostavku u utorak.
Pojedine partije, pre svega krajnja desnica i krajnja levica, nastavljaju da traže raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora. Makron, međutim, ponavlja da neće odstupiti pre isteka svog mandata 2027. godine.
Sada mora da bira: da imenuje petog premijera u manje od dve godine, koji će se suočiti sa istom nesavladivom opozicijom ili da ponovo raspiše parlamentarne izbore i rizikuje još neprijateljskiju Nacionalnu skupštinu.
Opcija za predsednika ima malo, a posledice njegovog junskog kockanja i dalje odjekuju.
Bajruova ključna tema bila je dužnička kriza i potreba da se smanji državna potrošnja kako bi se sprečila katastrofa za buduće generacije.
Zašto je Francuska u dužničkoj krizi?
Jednostavno rečeno, decenijama država troši više nego što prihoduje. Razlika se pokriva zaduživanjem. Francuska vlada navodi da je javni dug početkom 2025. iznosio 3.345 milijardi evra, odnosno 114 odsto BDP-a. To je treći najveći javni dug u evrozoni, posle Grčke i Italije, i odgovara gotovo 50.000 evra po svakom građaninu Francuske.
Budžetski deficit prošle godine iznosio je 5,8 odsto BDP-a, a ove se očekuje 5,4 odsto. Dakle, dug će nastaviti da raste, jer se rupa u budžetu pokriva novim zaduživanjem.
Kao i mnoge razvijene države, Francuska se suočava sa demografskim problemom starenja stanovništva, manje zaposlenih koji plaćaju porez, a sve više penzionera koji primaju državnu penziju.
Bajru je među onima koji smatraju da je potrebno smanjiti deficit redefinisanjem velikodušnih socijalnih programa, pre svega penzija.
U govoru pred parlamentom u ponedeljak, rekao je da se Francuska ponaša kao zemlja na "aparatima", zavisna od trošenja.
Pre dve godine pomerena je starosna granica za odlazak u penziju, sa 62 na 64 godine, za sve rođene od 1968. i kasnije. Bajru upozorava da je ideja da Francuzi prestaju da rade početkom šezdesetih postala prevaziđena.
Ipak, postoji snažan otpor daljim rezovima. Vlada njegovog prethodnika pala je na glasanju o poverenju upravo na ovoj temi u decembru prošle godine.
Političari sa levice pozivaju na povećanje poreza, a ne na rezove u potrošnji.
Bajru je otišao, šta sada?
Francusku verovatno očekuje novi period neizvesnosti i nagađanja, navodi britanski javni servis. Moguće je da će Makron brzo imenovati novog premijera, što je, kako pišu, u interesu zemlje. Ali praksa i iskustvo govore da to može potrajati.
Makron mora da pronađe ime koje neće automatski srušiti većina u parlamentu. Prva dva premijera u ovom nesrećnom sazivu, Barnije i Bajru, traženi su nedeljama. Treći neće biti ništa lakše. U međuvremenu, Bajru će verovatno ostati kao vršilac dužnosti.
Sa desnice, posebno iz Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen, stiže zahtev za raspuštanjem Skupštine i novim izborima.
Ali snažni su i glasovi da bi to bilo gubljenje vremena, jer novi izbori teško da bi doneli bitne promene.
Sa krajnje levice dolaze zahtevi da Makron sam podnese ostavku, ali to se, navodi BBC, gotovo sigurno neće dogoditi.
Ko bi mogao da zameni Bajrua?
Na Makronu će sada biti veliki pritisak da imenuje naslednika sa leve strane političkog spektra. Poslednja dva premijera bila su desnog i centrističkog profila, a levica je numerički izašla kao pobednik na izborima 2024. godine.
Jedna od opcija je Olivije For, lider Socijalističke partije, 57-godišnjak koji u Skupštini ima grupu od 66 poslanika.
Moguća rešenja s levice su i bivši premijer Bernar Kaznev, kao i dugogodišnji ministar Pjer Moskoviči, koji trenutno vodi Državni revizorski sud.
Ako Makron odluči da ostane pri centru i desnici, prvi izbor mogao bi da bude Sebastijen Lekornu (39), sadašnji ministar odbrane iz Makronove stranke Renesans, blizak samom predsedniku.
Spominje se i aktuelna ministarka rada i zdravlja Ketrin Votran.
Unutar vlade u igri su i ministar unutrašnjih poslova Bruno Retailo, sadašnji lider Republikanaca, kao i ministar pravde Žerald Darmanen.
Međutim, s obzirom na to da se već sada gleda ka predsedničkim izborima 2027, postavlja se pitanje da li bi neko od njih uopšte želeo da preuzme funkciju koja bi mogla da im bude politički "poljubac smrti", da postanu sledeći Makronov premijer.
(EUpravo zato/BBC)
