Nakon što je izronila iza horizonta naše zvezde, naučnici su joj dali novo ime AR 3697, što je uobičajeno jer se skupovi pega toekom vremena menjaju.
Skup koji je na Zemlju od 10. do 12. maja poslao niz od najmanje pet solarnih oluja u međuvremenu je potvrdio da je i dalje vrlo aktivan.
Naime, od sredine maja do danas izbacila je najmanje pet solarnih bljeskova najviše snage X.
Prema Spaceweatherlive.com, eksplozija zabležena 27. maja imala je snagu X2.9, samo dva dana kasnije, 29. maja emitovala je bljesak snage X1.45, 31, a 1. juna čak dva bljeska snage X1.03 i X1.4.
Zasad ništa od aurora, ali...!?
Stručnjaci ističu da od ovih posljednjih bljeskova ne možemo očekivati solarne oluje nalik onima od sredine maja.
Razlog tome je to što zabeležene eksplozije nisu bile popraćene izbacivanjem koronine mase (CME), odnosno izbacivanjem velikih količina solarne plazme i magnetskog polja, koje stvara polarnu svetlost kad se sudari sa Zemljinom magnetosferom.
Ipak, šou nije gotov
Međutim, to ne znači da od skupa AR 3697 više ništa ne možemo očekivati. On svakodnevno nastavlja da emituje slabije bljeskove.
Takvi bljeskovi obično ne uzrokuju spektakularne aurore na Zemlji, međutim, Spaceweatherlive procenjuje da postoji oko 30% šanse da će biti novih bljeskova X-klase.
Konačno, ako AR 3697 razočara, biće još prilike da se formiraju neke nove velike skupine pega jer se Sunce trenutno približava vrhuncu svojih aktivnosti u 11-godišnjem ciklusu.
Hoće li se savršena oluja ponoviti?
Spektakularnosti aurora u maju donelo je nekoliko važnih elemenata koji su se složili u "savršenu oluju".
Naime, pege su bile najaktivnije upravo u trenutku kada su bile okrenute prema Zemlji, kod nas je za vreme najvećih intenziteta geomagnetskih oluja bila noć, eksplozija je bilo više u nizu, magnetski polaritet bio im je suprotan Zemljinom magnetskom polju pa su poremećaji bili snažniji, a uz sve to, vreme je u mnogim gradovima evrope bilo vedro i bez mesečine, što znači idealno za posmatranje.
Može li se to ponoviti?
Smer magnetskih polja trebao bi ostati isti jer se konfiguracija skupa pega uglavnom ne menja bitno. Mesec će opet večeras biti mlad, a vreme bi prema kraju nedelje trebalo da bude vedro, tako da ostaje samo na skupu AR 3697 da se dokaže.
Ostaje nam da čekamo i pratimo relevantne stranice kao što je Spaceweather.com.
Aurore se mogu očekivati dva do četiri dana nakon nekog velikog bljeska jer toliko vremena treba da solarnom vetru da stigne od Sunca do Zemlje.
Nastanak solarnih oluja, bljeskova i koroninih izbačaja mase
Solarne oluje nastaju iznad Sunčevih pega u kojima je magnetsko polje oko 2500 puta jače od Zemljinog, mnogo jače nego bilo gde na Suncu.
Sunčeve pege izgledaju relativno tamne jer je njihova temperatura gotovo upola niža od temperature okolne fotosfere, koja iznosi oko 6000 ℃.
Pege su prilično velike i njihova prosečna veličina približno je jednaka veličini Zemlje. Obično se javljaju u parovima koji imaju magnetna polja usmerena u suprotnim smerovima. Nad njima se duž magnetskih silnica stvaraju veliki lukovi, sastavljeni od koronarnog materijala, odnosno vruće plazme.
Kada magnetno polje iznad Sunčevih pega naraste i njegove silnice se jako zapetljaju, dolazi do pucanja prominencija i oslobađanja velike energije te nastaju bljeskovi, odnosno solarne baklje i koronini izbačaji mase.
U samo nekoliko minuta baklje se zagreju na nekoliko desetina miliona stepeni i oslobađaju energiju jačine oko milijardu megatona TNT-a.
To se obično dešava negde na granici između područja suprotno usmerenih magnetnih polja. Prominencija koja puca lansira vruću plazmu i magnetno polje dalje od Sunca, a područje zahvaćeno bljeskom emituje elektromagnetne talase i čestice visokih energija koji ubrzo počinju "bombardovati" Zemlju
Nabijene solarne čestice – joni, protoni i elektroni – u solarnom vetru, kada stignu do Zemlje, kanalizuju se duž silnica magnetosfere prema Zemljinim polovima budući da magnetna polja deluju na naboje. Na tom putu sudaraju se s česticama plinova u atmosferi, najčešće na visinama između 90 i 150 kilometara. Kada udare u čestice atmosfere, predaju im energiju i podižu njihove elektrone u pobuđeno stanje na više orbitale. Pri povratku u normalno stanje elektroni zrače svetlost koja je karakteristična za određeni element.
Zato će boja aurore zavisiti od toga s kojom vrstom atoma se sudaraju čestice sa Sunca i na kojoj visini.
Na primer, kada se sudaraju s atomima kiseonika na nižim visinama, emituje se zelena boja talasne dužine 557.7 nm, dok se na višim visinama emituje smeđe - crvenkasta boja talasne dužine 630 nm. Atomi nitrogena emituju plavu i ljubičastu svetlost.
(M.A./EUpravo zato/index.hr)
