Istraživači sa Univerziteta Anglia Ruskin u Kembridžu došli su do fascinantnog otkrića - ako privremeno promenimo način na koji doživljavamo sopstveno telo, moguće je prizvati davno zaboravljene uspomene iz ranog detinjstva.
Naime, kada osoba na ekranu vidi sebe u "mlađem izdanju", mozak počinje da reaguje kao da to telo zaista pripada tom uzrastu, čime se otključavaju dublji slojevi sećanja.
Kako su došli do otkrića?
U studiji objavljenoj u časopisu Scientific Reports učestvovalo je pedeset odraslih osoba.
Svaki učesnik gledao je video-prikaz svog lica koji je digitalno "podmlađen". Pokreti njihove glave i izrazi lica bili su sinhronizovani sa slikom, što je stvaralo uverljivu iluziju da gledaju sebe kao dete. Kontrolna grupa, sa druge strane, gledala je svoj sadašnji, odrasli lik.
Nakon tog iskustva, svi su učestvovali u razgovoru o autobiografskim sećanjima i pokušali da se prisete događaja iz ranog detinjstva.
Rezultati su pokazali da su oni koji su videli mlađu verziju sebe uspevali da se prisete više detalja i da opisuju događaje živopisnije i emocionalnije nego kontrolna grupa.
Ovo sugeriše da način na koji percipiramo sopstveno telo nije samo sporedan faktor, već važan deo procesa pamćenja.
Pamćenje nije samo u glavi već i u telu
Ovo istraživanje se zasniva na konceptu "utelovljenog uma" (embodied cognition) - ideji da su naše misli, emocije i sećanja neraskidivo povezani sa telom kroz koje ih doživljavamo.
Kada mozak prepozna telo kao mlađe, on aktivira neuronske mreže i senzorne obrasce karakteristične za taj period života.
Drugim rečima, povratak u "dečje telo" ne budi samo slike iz prošlosti, već i emocije, mirise, zvuke i fizičke senzacije koje su bile deo tih uspomena. To pokazuje da pamćenje nije samo mentalna arhiva, već živa mreža telesnih i emocionalnih tragova.
Mogućnosti za buduću terapiju pamćenja
Iako su efekti ovog fenomena za sada privremeni, naučnici veruju da bi slične tehnike mogle jednog dana da se primenjuju u psihoterapiji i rehabilitaciji pamćenja, uz pomoć virtuelne stvarnosti ili digitalnih avatara.
Zamislivo je, na primer, da osobe koje pate od traumatske amnezije ili ranih stadijuma demencije, kroz kontrolisano "uranjanje" u mlađu verziju sebe, uspeju da povrate izgubljene delove lične istorije, ne samo kao slike, već kao ponovo proživljeno iskustvo koje postaje deo njihovog identiteta.
Šta kažu autori istraživanja?
Glavni autor studije, dr Utkarš Gupta (doktorand na ARU, sada istraživač na Univerzitetu Severne Dakote), objašnjava da su sećanja zapravo povezana sa fizičkim signalima tela.
"Mozgu su važni i telesni tragovi. Kada ih ponovo oživimo, možemo prizvati i uspomene koje su bile duboko potisnute."
Profesorka Džejn Aspel, direktorka Laboratorije za istraživanje tela i svesti na ARU, dodaje da je naš osećaj identiteta u detinjstvu bio bitno drugačiji i da "vraćanje" u taj telesni doživljaj može pomoći da ponovo pristupimo ranim uspomenama.
Nova era razumevanja pamćenja
Ovo otkriće otvara mogućnost razvoja budućih terapija koje bi mogle pomoći osobama sa poremećajima pamćenja, od amnezije do demencije.
U budućnosti, put do zaboravljenih trenutaka možda neće voditi samo kroz mozak, već i kroz telo koje ih je jednom davno doživelo.
(M.A./EUpravo zato/rts.rs)
