Dok Evropa ulazi u novu fazu energetske tranzicije, nuklearna energija se vraća u fokus kao jedan od ključnih izvora za smanjenje emisija i jačanje energetske bezbednosti. Od Francuske i Poljske, do susedne Hrvatske koja najavljuje gradnju nove elektrane, sve više zemalja preispituje stare odluke i otvara vrata tehnologijama koje obezbeđuju stabilnu proizvodnju struje, nezavisnu od vremenskih uslova i spoljnopolitičkih pritisaka. U tom promenjenom evropskom okruženju i Srbija započinje raspravu o svom mestu u budućoj nuklearnoj mapi kontinenta.
Govoreći o toj temi, Slavko Dimović, direktor Instituta "Vinča", izjavio je za RTS da su nuklearne elektrane danas ne samo realna opcija, već i nužnost ako Srbija želi stabilno snabdevanje energijom i čistiji vazduh.
Kao primer naveo je Francusku, gde se nuklearne elektrane grade i u blizini auto-puteva, uz striktne bezbednosne standarde.
Dimović ističe da se znatno više incidenata dešava u klasičnoj industriji nego u nuklearnim postrojenjima i da nuklearna energija donosi energetsku nezavisnost jer država nije vezana za jednog snabdevača.
Sporazum sa EDF-om je temelj za srpski nuklearni program
"Vinča" je nedavno potpisala važan međunarodni sporazum sa francuskom kompanijom EDF, jednim od najvećih svetskih proizvođača električne energije. Dimović kaže da ovaj dokument predstavlja naučno-tehnološki zamajac i stratešku osnovu za razvoj srpskog nuklearnog programa. EDF je već uradio preliminarnu tehničku studiju, a sporazum se naslanja na saradnju sa Ministarstvom energetike i Ministarstvom nauke.
Ko radi u nuklearnoj elektrani?
Prema Dimovićevim rečima, nuklearna elektrana funkcioniše kao "mala strateška fabrika" koja zapošljava od 1.200 do 1.500 ljudi, u zavisnosti od kapaciteta.
Samo 10 do 12 odsto zaposlenih radi direktno na poslovima povezanim sa radioaktivnošću - to su nuklearni fizičari, inženjeri i fizičko-hemijski stručnjaci. Oko stotinu njih bavi se samim radom reaktora.
Kako se postaje nuklearni stručnjak?
Nakon što su se posle Černobilja ugasili mnogi smerovi iz oblasti nuklearne fizike i inženjerstva, obrazovanje u ovoj oblasti sada ponovo oživljava. Dimović naglašava da Srbija više nema vremena za čekanje:
"Plan je da studenti nakon osnovnih studija odlaze na master programe u zemlji ili inostranstvu - u Južnoj Koreji, SAD, Rusiji, Francuskoj i Kini. Cilj je da u narednih deset godina obrazujemo oko sto nuklearnih inženjera i fizičara", kaže on.
Kao dobar primer navodi Institut "Jožef Stefan" u Ljubljani, gde se nastava kombinuje sa praktičnom obukom. U budućnosti će partneri u izgradnji nuklearne elektrane učestvovati i u edukaciji i nadzoru, dok će "Vinča" postati regionalni centar za obuku i komunikaciju sa javnošću.
Gde se grade nuklearne elektrane i ko su najveći graditelji?
Francuska se često navodi kao primer zemlje gde se nuklearne elektrane nalaze uz velike saobraćajnice, pod strogim merama kontrole. Najveći globalni graditelji nuklearnih postrojenja trenutno su Francuska, Rusija, SAD i Južna Koreja.
Rizici i realnost
Dimović smatra da je percepcija rizika često preuveličana.
"Danas je verovatnije da vas u Australiji ujede egzotičan pauk nego da strada neko zbog incidenta u nuklearnoj elektrani. Mnogo je više nesreća u klasičnim industrijskim postrojenjima."
Ističe da je u početku potrebno savladati otpor javnosti, ali da se poverenje gradi istrajno i strpljivo.
Šta Srbija dobija nuklearnom elektranom?
Prema njegovim rečima, najveće koristi su:
- smanjenje emisija gasova staklene bašte,
- energetska stabilnost,
- raznovrsnije snabdevanje energijom, bez vezivanja za jednog dobavljača,
- jačanje domaće nauke, inženjerskih kadrova i poverenja u struku.
"Nuklearne elektrane nisu samo tehnička realnost, one su naša stvarna potreba ako želimo čistiji vazduh i sigurnu energetsku budućnost", zaključuje Dimović.
(M.A./EUpravo zato/rts.rs)
