Zbog sve aktuelnije klimatske krize, naučnici su pronašli način da usisavaju zagađenje ugljenikom koji zagreva planetu, pretvore ga iz vazduha u natrijum bikarbonat (sodu bikarbonu) i skladište ga u okeanima. Tehnika bi mogla biti do tri puta efikasnija od trenutne tehnologije hvatanja ugljenika, kažu autori istraživanja objavljenog u časopisu Science Advances.
Suočavanje sa klimatskom krizom znači drastično smanjenje sagorevanja fosilnih goriva, koja zagađuju i zagrevaju planetu. Ljudi su na ovaj način toliko zagadili atmosferu i malo je verovatno da će smanjiti emisije štetnih gasova u bliskoj budućnosti. Priroda to sama čini - šume i okeani, na primer, su dragoceni u borbi sa ugljenikom - ali nedovoljno brzo da bi održali korak sa količinama zagađenja koje ljudi proizvode. Zato su se naučnici okrenuli tehnologiji.
Jedna metoda je da se "uhvati" emisija ugljenika direktno na izvoru, na primer u železarama ili cementarama. Ali drugi način, na koji se ova studija fokusira, je "direktno hvatanje vazduha". Ovo uključuje usisavanje zagađenja ugljenikom direktno iz atmosfere, a zatim njegovo skladištenje, ubrizgavanjem u zemlju.
Problem sa direktnim hvatanjem vazduha je u tome što, iako ugljen-dioksid može biti veoma moćan gas koji zagreva planetu, njegove koncentracije su veoma male - čini oko 0,04 odsto vazduha. To znači da je uklanjanje direktno iz vazduha izazovno i skupo, što je "značajna prepreka", rekao je za CNN Arup Sengupta, profesor na Univerzitetu Lihaj i autor studije.
Čak i najveća postrojenja mogu da uklone samo relativno male količine, a svaka tona ugljenika košta nekoliko stotina dolara. Climeworks-ov projekat direktnog uklanjanja vazduha na Islandu najveći je objekat, prema kompaniji, i može da uhvati do 4.000 tona ugljen-dioksida godišnje. To je ekvivalentno zagađenju ugljenikom koje proizvodi manje od 800 automobila tokom jedne godine. Nova tehnologija izložena u studiji može pomoći u rešavanju ovih problema, rekao je Sengupta.
Tim je koristio bakar da modifikuje upijajući materijal koji se koristi da se direktno uhvati vazduh. Rezultat je apsorbent "koji može ukloniti CO2 iz atmosfere u ultra-razređenoj koncentraciji u kapacitetu koji je dva do tri puta veći od postojećih apsorbenata", rekao je Sengupta.
Ovaj materijal se može proizvesti lako i jeftino i pomogao bi u smanjenju troškova direktnog hvatanja vazduha, dodao je on.
Kada se ugljen-dioksid uhvati, može se pretvoriti u natrijum bikarbonat - sodu bikarbonu - koristeći morsku vodu i ispustiti u okean u maloj koncentraciji.
Okeani su "beskonačni ponori", rekao je Sengupta. "Ako sav CO2 iz atmosfere, koji se emituje svakog dana - ili svake godine - stavite u okean, povećanje koncentracije bi bilo veoma, veoma malo", rekao je on.
Senguptina ideja je da se postrojenja za direktno hvatanje vazduha mogu locirati na moru, dajući im pristup obilnim količinama morske vode za proces.
Direktno hvatanje - skupo i neefikasno
Stjuart Hazeldin, profesor hvatanja i skladištenja ugljenika na Univerzitetu u Edinburgu, koji nije bio uključen u studiju, rekao je za CNN da je ovaj proces modifikacija postojećeg, "što je lakše razumeti, povećati i razviti nego nešto potpuno novo".
Ali možda postoje regulatorne prepreke koje treba prevazići. "Odlaganje velike količine tona natrijum bikarbonata u okeanu moglo bi se zakonski definisati kao 'odlaganje', što je zabranjeno međunarodnim ugovorima", rekao je Hazeldin.
Drugi su i dalje zabrinuti zbog negativnih uticaja na okeane, koji su već pod pritiskom klimatskih promena, zagađenja i drugih ljudskih aktivnosti.
Piter Stiring, profesor hemijskog inženjerstva i hemije na Univerzitetu u Šefildu, rekao je za CNN: "Osim ako nemate potpunu eko-toksičnu studiju, onda ne znate šta će to učiniti, čak ni pri malim koncentracijama."
Direktno hvatanje vazduha ostaje skupo i neefikasno, rekao je Stiring. "Ovo je problem velikih razmera. Zašto biste hvatali nešto iz atmosfere kada toliko toga izlazi iz elektrana i industrijskih postrojenja? Ima smisla prvo ići na visoke koncentracije", rekao je on.
Neki naučnici su izrazili zabrinutost da bi fokusiranje na tehnologiju za uklanjanje zagađenja ugljenikom moglo odvratiti pažnju od politike smanjenja sagorevanja fosilnih goriva ili bi zagađivačima moglo dati dozvolu da nastave sa zagađivanjem.
Ali s obzirom na razmere klimatske krize, postoji veliki pritisak od strane vlada i međunarodnih tela da unaprede ovu tehnologiju.
Biće potrebno više istraživanja da bi se razumelo kako metoda funkcioniše u velikim razmerama, rekao je Hazeldin. Ali ona obećava, dodao je, rekavši da "svetu treba mnogo ovakvih otkrića".
Sengupta je rekao da je tehnologija spremna da izađe iz laboratorije i da krene u testiranje. "Vreme je da idemo napred i uradimo nešto na možda dva ili tri različita mesta širom sveta. Pustite druge ljude da se uključe, pronađu nedostatke, poboljšaju, a zatim postupe u skladu s tim", rekao je on.
(EUpravo zato/EURACTIV.rs)
