Kada pogledate kroz prozor vašeg stana, da li možete da ugledate makar jedno stablo? Ukoliko je odgovor negativan, to bi moglo da znači da se u vašem kraju ne vodi računa o zelenilu.
Upravo je taj problem želeo da reši holandski urbanista Sesil Konijnendijk koji je osmislio pravilo 3-30-300. Danas se ovim principom rukovode mnogi gradovi kako bi svojim stanovnicima zdraviji život.
Pravilo 3-30-300 je koncept u urbanom planiranju i dizajnu koji treba da nam ukaže koliko bi zelenila trebalo da bude u urbanim sredinama.
Šta znači pravilo 3-30-300?
- 3 stabla – Svaka osoba bi iz svog doma ili radnog mesta trebalo da vidi najmanje tri stabla
- 30 odsto krošnji drveća – Svaka gradska četvrt bi trebalo da bude pokrivena krošnjama drveća sa najmanje 30 odsto kako bi se poboljšali mikroklima i kvalitet vazduha.
- 300 metara do najbližeg parka ili zelene površine – Svako bi trebalo da hoda najviše 300 metara do najbližeg javnog zelenog prostora (parka, šume, zelene površine).
Naravno, to nije uvek moguće, ali pravilo može da služi kao veoma dobra smernica u uređenju urbanih prostora.
Kao što već znamo, drveće hladi gradove čime se smanjuje efekat toplotnih ostrva, a i smanjuje se zagađenje vazduha.
Zagovornici ovakvih pristupa vole da kažu i kako kvartovi sa više zelenila obično povećavaju i vrednost nekretnina, pa se samim tim povećava i broj posetilaca ili ulaganja.
Osim toga, naučne studije su pokazale da ljudi koji žive u zelenijim oblastima manje imaju problema sa mentalnim zdravljem. Studija ISGlobal-a je otkrila na primeru Barselone da samo 4,7 odsto stanovništva ispunjava sva tri uslova pravila 3-30-300. Međutim, iako ih je bilo malo, kod tih ljudi je uočeno da su mnogo boljeg mentalnog zdravlja i da su manje išli kod psihologa.
"Postoji hitna potreba da se građanima obezbedi više zelenila. Možda ćemo morati da uklonimo asfalt i zasadimo više stabala, što će poboljšati ne samo zdravlje već će smanjiti i efekat toplotnih ostrva i pomoći u 'hvatanju' ugljenika. Svaka inicijativa koja vodi ka zelenijem gradu je korak napred", smatrao autor studije Mark Nuvehuijsen.
Istraživanje je objavljeno u magazinu "Environmental Research".
Kako se u Evropi primenjuje ovo pravilo?
Beč već godinama spada u najzelenije gradove Evrope što je nešto o čemu brine i sam Grad.
Vlasti finansiraju ozelenjavanje fasada, a trotoari se proširuju kako bi bilo više mesta za sadnju stabala.
Na svakih 300 metara se određene površine pošumljavaju, a Beč je grad koji se može u potpunosti istraživati peške.
Skoro polovina austrijske prestonice je pokrivena parkovima, a ko se umori od šetnje uvek može da u blizini pronađe metro stanicu ili "eko-frendli" taksije i električna vozila.
U španskoj Barseloni postoje i kvartovi (superille), tzv. superblokovi u kojima je saobraćaj izuzetno smanjen, pa se ulice pretvaraju u zelene zone sa dosta drveća. Na svakih nekoliko blokova se nalaze mini-parkovi, a cilj je da do 2030. godine krošnje pokrivaju 30 odsto teritorije grada.
Prema procenama, nakon uvođenja superblokova, prosečna temperatura u tim zonama pala je za 1,5°C tokom leta.
Kvalitet vazduha se poboljšao smanjenjem azot-dioksida za 25 odsto.
Ulice u Kopenhagenu su projektovane tako da povezuju parkove i zelene prostore, a i svaka glavna biciklistička staza ima drvored ili zelenu traku. Povećanje broja stabala u stambenim zonama smanjilo je temperaturu u letnjim mesecima za 2-3°C.
Još neki gradovi koji primenjuju pravilo 3-30-300 su Amsterdam i Frajburg gde je cilj da svaka kuća ima pogled na zelenilo.
I mnogi srpski gradovi, počevši od Beograda bi mogli da se ugledaju na ove primere kako ne bismo bili okruženi betonskim umesto zelenim oazama. Zato je ključno i kreiranje "džepnih parkova", obnavljanje malih zelenih površina između zgrada i blokova kao i povezivanje već postojećih zelenih prostora.
Po Planu generalne regulacije (PGR) sistema zelenih površina Beograda, glavni grad ima samo 12 odsto zelenih površina od čega su 10 odsto šume koje se nalaze na obodima grada, a 2 odsto čini ostalo zelenilo.
Stručnjaci kao jedno od rešenja za ovaj problem vide uvođenje ekološkog indeksa, već oprobane metode u mnogim zemljama Evrope. Količina zelenila u gradu zavisi od primene plana generalne regulacije sistema zelenih površina Beograda koji postoji, ali nije obavezujući. Dok se njegov status ne promeni Beograd će umesto zelenog biti grad betona.
(EUpravo zato)
