Ovo je priča o Norveškoj - zemlji koja je tri puta pokušala da uđe u EU i nijednom nije uspela

U svojoj višedecenijskoj istoriji, Evropska unija uspela je da okupi čak 27 zemalja i da funkcioniše – ne kao međunarodna organizacija, niti kao država – već na jedan nadnacionalni način. Zemlje članice zadržale su svoj suverenitet, ali i dalje udružene u mnogim oblastima, poput privrede, politike, zdravstva itd.

Tri pokušaja, nijedan uspešan

Ipak, stvaranje trenutnog odnosa do sada nije prošlo bez prepreka. Razlozi za to bili su brojni, ali uglavnom su se svodili na ekonomske, ali i političke. Norveška je 1962. podnela zahtev za članstvo u tadašnjoj Evropskoj uniji, odnosno kako se zvala u tom trenutku, Evropskoj ekonomskoj zajednici.

Ovo na kraju nije ispalo kako treba, jer je Norveška u tom trenutku odustala od evropskog puta. Razlog je, naime, bilo francusko odbijanje slične molbe Ujedinjenog Kraljevstva, nakon čega su obustavljeni pregovori sa zemljama koje su imale jake ekonomske veze sa UK (Norveška, Irska i Danska).

Sledeći pokušaj desio se deset godina kasnije, odnosno 1972. kada su stanovnici Norveške referendumom odlučivali o svom ulasku/neulasku. Argumenti za pridruživanje bili su: da će to da obezbedi mir između vekovnih neprijatelja u Evropi, da poveća saradnju i obezbedi ekonomski napredak. Argumenti protiv pridruživanja bili su: da bi to potkopalo norveški suverenitet ali i ugrozilo važan norveški sektor privrede - ribarstvo. Na kraju su Norvežani sa 53,5 odsto glasova bili protiv ulaska, a tadašnji premijer u zemlji Trigve Brateli je podneo ostavku.

Treći pokušaj je usledio 1994. godine. Laburistička vlada koja je podržala članstvo Norveške odlučila je da održi referendum nakon finskog (u oktobru iste godine) i švedskog referenduma za ulazak u EU (početkom novembra), u nadi da će pobeda sa "Za" u tim zemljama uticati i na norveške građane. Plan međutim nije uspeo, uprkos tome što su Finci i Šveđani glasali za pridruživanje. Norvežani su tada, opet, glasali protiv, premda ovog puta u nešto manjem procentu nego 1972., sa 52,2 odsto protiv ulaska. Bitna razlika između dva referenduma je u tome što je Norveška kada se dogodio treći pokušaj pristupanja zemlje EU 1994. godine već bila pristupila Evropskom ekonomskom prostoru (EEP).

To je značilo da pristup zajedničkom evropskom tržištu više nije na listi argumenata za ulazak u Evropsku uniju, jer će to tržište biti dostupno bez obzira na rezultate referenduma. Osim toga, Norveška je pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 1995. godine što je verovatno uspelo da osnaži verovanje da mogu samostalno da uređuju svoj ekonomski život bez uticaja Brisela.

Kako Norveška sve sarađuje sa EU?

Evropski ekonomski prostor (EEP), čiji je Norveška deo, predstavlja najsveobuhvatniji oblik pridruživanja trećih zemalja Evropskoj uniji i predviđa integraciju država članica EFTA (Austrije, Islanda, Lihtenštajna, Norveške i Švedske) u unutrašnje tržište EU, ali bez političkog članstva. Zasnovan je na Sporazumu o Evropskom ekonomskom prostoru potpisanom 2. maja 1992. u Portu između Evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane, i država članica EFTA sa druge strane. Sporazum je stupio na snagu 1. januara 1994. Cilj sporazuma je da podstiče stalno i ravnomerno jačanje trgovinskih i ekonomskih odnosa između ugovornih strana sa jednakim uslovima konkurencije, što treba da dovede do homogenog evropskog ekonomskog prostora.

Island, Lihtenštajn i Norveška, koje nisu članice Evropske unije, odlučile su da učestvuju na jedinstvenom evropskom tržištu kroz Evropski ekonomski prostor. To im je omogućilo da koriste benefite jedinstvenog tržišta, koje uključuje slobode kretanja kapitala, roba, usluga i ljudi, bez potpune integracije u EU i prihvatanja zakonodavstva EU. Međutim, članice Evropskog ekonomskog prostora ipak jesu u obavezi da primenjuju zakonodavstvo EU koje se tiče zaštite potrošača, životne sredine i kompanijskog prava.

To znači da države članice EEA koje nisu članice EU zadržavaju kontrolu nad svojim unutrašnjim poslovima, kao i sopstvene distinktivne političke i ekonomske sisteme, dok istovremeno učestvuju na jedinstvenom tržištu sa državama članicama EU.

To je ključno za Norvešku, jer je Unija jedan od najvažnijih trgovinskih partnera Norveške.

Međutim, pristup Zajedničkom evropskom tržištu EU Norvežanima nije besplatan. Norveška daje značajne doprinose EEP i EFTA. Pristup ovom tržištu je važan u toj meri da je Norveška u periodu od 2014. do 2021. Briselu uplatila 2,7 milijardi evra. To je istovremeno i jedan od razloga zašto Norveška ne bi ulazila u EU. S obzirom na njen visoki BDP verovatno bi morali da izdvajaju više novca za funkcionisanje EU.

Takođe, članstvo u EEP i EFTA znači da Norveška mora da poštuje (preuzima) oko 20 odsto zakona EU. Ove EU propise, kad god dovedu do "značajnih novih obaveza", mora da odobri norveški parlament. To se često radi jednoglasno, a u većini slučajeva sa velikom većinom.

Norveška je takođe deo i šengenskog prostora, odnosno prostora bez unutrašnjih graničnih kontrola, vize koje važe za zemlje "Šengena" važe i za Norvešku.

U martu 2023. godine Norveška potpisala i sporazum o razmeni ribolovne kvote sa Evropskom unijom, a ovo je, ako uzmemo u obzir činjenicu da je u pitanju jedna od najznačajnijih privrednih grana zemlje, veoma jasan pokazatelj saradnje između EU i Norvešle. Osim toga obe strane su jedna drugoj dopustile ribolov u svojim zonama.

Takođe, norveški udeo u snabdevanju Unije naftom je značajan. U Evropskoj uniji očekuju da im Norveška poveća isporuke nafte i to dugoročno, nakon 2030. godine.

Ono oko čega se većina ljudi, što u Norveškoj, što u svim drugim država Evrope, slaže jeste da je Norveška prišla najbliže članstvu u EU, a da to zapravo nije. To u praksi znači da Norveška doprinosi Uniji isto koliko i da je punopravna članica i uživa većinu istih beneficija.