Ove godine, oni su beli luk gajili na čak šest hektara, a uprkos sušnoj godini, koja je ostavila traga, zadovoljni su prinosom koji iznosi oko četiri tone po hektaru, što je u nivou višegodišnjeg proseka.
Ipak, kako navode, najveći problem nije količina, već kvalitet, jer je zbog nedostatka vlage deo glavica ostao sitniji nego inače. To znači da će jedan deo prinosa završiti u nižoj klasi.
Odluku da ovu kulturu uvrste na svom imanju doneli su jednostavno jer se uklapa sa ostalim radovima na gazdinstvu, pre svega sa žetvom pšenice. Prednost je i to što može dugo da se čuva, pa proizvođači nisu primorani da ga prodaju odmah nakon vađenja.
Kako navode, proizvodnja belog luka, iako deluje jednostavno, nije nimalo jeftina. Za jesenju sadnju su izdvojili čak sedam tona sopstvenog, najkrupnijeg semena, koje predstavlja jednu od najvećih stavki u ukupnim troškovima, a morali su da izdvoje i značajna sredstva za mineralna đubriva, sredstva za zaštitu bilja i radnu snagu.
Mehanizacija olakšava posao ovoj porodici, ali je i njima, kao i mnogim drugim poljoprivrednicima jasno da je ljudski rad jednostavno nezamenljiv, pa je na njihovom gazdinstvu uključen veliki broj sezonskih radnika, kao i članovi tri generacije ove porodice.
Nakon vađenja, beli luk se dve do tri nedelje prirodno suši u objektima koji su posebno pripremljeni, a glavni zahtev je da u prostoru bude vetrovito, odnosno da su na promaji. Posle sušenja sledi sečenje, zatim sortiranje i razdvajanje na prodajni, sitni i semenski luk.
Kanački sav rod plasiraju preko otkupljivača, a zatim njihov luk ide dalje, od Beograda i Novog Sada, pa sve na krajnji jug zemlje.
Navode da su zadovoljni trenutnom cenom, pa će i naredne godine nastaviti proizvodnju.
(EUpravo zato/RTS)