Lična priča žene koja je pobedila karcinom dojke: "Sve što nam treba je 10 minuta. A to nam može spasiti život"

Podaci Instituta za javno zdravlje "Batut" pokazuju da se u Srbiji godišnje u proseku registruje 4.529 žena novoobolelih od karcinoma dojke. Prosečno, od ove maligne bolesti godišnje umre 1.730 žena.

Možete li nam ispričati više o svom iskustvu sa dijagnozom karcinoma dojke? Kako ste otkrili promenu, da li ste to uradile putem samopregleda ili ste imale neki preventivni pregled?

U trenutku kada sam otkrila promenu na dojci, apsolutno nisam pomislila ni na šta loše. Upravo iz tog razloga, jer je to bila bolest o kojoj se nije pričalo, o kojoj se nije smelo govoriti, jer ako ne spomeneš, neće ti se desiti.

Rak je 2006 godine kada sam ga ja dobila značio smrt. Naročito u malim mestima, kao što je Vrnjačka Banja. Ja sam imala sreće što sam otkrila karcinom. Sreće, zato što me niko nije uputio, kao što se to danas radi kroz zdravstveni sistem, kada se rade preventivni pregledi, kada se ide na njih. Ja nisam znala koje preglede treba uopšte da uradim, ja sam samoj sebi na rođendan napipala kancer. A danas lekari veoma često govore koliko je prevencija važno. I to nije nikakav luksuz, važno je da kažemo da žena treba da redovno ide na preglede, jer ako dođe žena sa dijagnozom karcinoma, postavlja se pitanje: gde ste bile do sada?

Važno je da ne osuđujemo, nego da omogućimo ženama da budu edukovane, da im bude dostupna dijagnostika, kao i psihološka, fizička i biološka podrška. Možemo da kažemo, koliko je žena zdrava, toliko je zdravo i društvo. Žena je nosilac porodice. Kada se muškarac razboli, sve ostalo ostaje u ravnoteži, jer žena zna kako da se ponaša prema obolelom. Međutim, kada se žena razboli, tada sve dolazi u pitanje jer je ona ta koja nosi porodicu. Zato je važno brinuti o budućim porodicama.

Ja kažem da sam 2006. godine imala sreće što sam primetila promenu na dojci, ali danas to ne sme biti pitanje sreće. To je pitanje edukacije, odgovornosti prema sebi i zdravlju, i tih 10 minuta koje treba da odvojimo za sebe, dok pijemo kafu ili slušamo muziku, treba da nam bude obavezno. Tada treba da uradimo samopregled dojke. I to je sve što nam je potrebno, 10 minuta. A to nam može spasiti život.

Pored karcinoma dojke, moj put je bio i borba sa psihološkom podrškom, borba sa partnerom koji nije razumeo, i sve to je činilo moju borbu još težom. Borba nije bila samo protiv karcinoma, već i za život. I da sam tada ostala u toj vezi, ne verujem da bih preživela.

Najveća borba je bila borba za život i slobodu. Kada to uspete, onda ništa više nije teško i nemoguće. Svakog dana dokazujem sebi da ništa nije nemoguće.

Ono što mi nije bilo dato tokom lečenja, htela sam da nadoknadim kroz stvaranje mesta koje će pomoći drugim ženama, pa je tako nastao Ženski centar Milica. Milica, moja nana, bila je osoba koja mi je bila uzor, jer nisam znala nijednu lošu Milicu. Ženski centar Milica je nastao sa tim idejama, da pružimo podršku ženama, i tako je počelo 2010. godine, i evo sada obeležavamo 15 godina od osnivanja. I to mi je posebna pobeda jer je isti dan kada je osnovan centar, osoba koja je bila protiv mog puta, izašla iz mog života.

Da li mislite da je ženama danas lakše zbog novih metoda lečenja? Kako žene danas pristupaju problemu, a kako ste vi pristupali tom problemu 2006. godine?

Stvarno je drugačije zahvaljujući medijima koji šire informacije. Kada smo 2010. godine formirali udruženje, nismo imali toliku medijsku pažnju kao sada. Ali sada, svaka čast, koliko se zna i koliko se prati.

Zahvaljujući toj pažnji, uspeli smo da se izborimo za terapije koje su bile dostupne ženama u Srbiji za lečenje raka dojke. Kada sam ja prošla kroz lečenje 2006. godine, bila je samo hemioterapija. Kasnije je uvedena biološka terapija, i tako dalje. Mi smo se borili da žene dobiju inovativne terapije. Tako je, 2019. godine, veliki broj žena sa metastatskim karcinomom dojke dobio terapije koje su poboljšale kvalitet života i produžile im život.

Međutim, i dalje se suočavamo sa problemima, jer dve trećine žena obolelih od metastatskog karcinoma još uvek nemaju terapiju. Mi smo se dve godine borili da te terapije uđu u registar. Danas se terapije primenjuju, ali, skrinzi su i dalje na samo deset odsto, što je nedopustivo. Nije problem što žene ne žele da idu na preglede, već treba organizacija, lokalna samouprava, udruženja da obezbede dostupnost ženama. Žene moraju biti svesne koliko je zdravlje važno, jer ako ne brinemo o tome, ništa drugo ne funkcioniše.

Žene koje imaju karcinom dojke nemaju samo medicinsku terapiju, već i ogromnu podršku koja im je potrebna, kako bi preživele i nastavile život. Zbog toga je važno edukovati žene, pružiti im podršku, i omogućiti im lakši pristup potrebnim informacijama.

Kako biste opisali Vesnu Bondžić pre 2006. godine, a kako Vesnu Bondžić danas, nakon svega što ste preživeli, nakon razgovora sa toliko žena na ovu temu?

Ja sam odrastala gledajući svoju baku kako se bori sa izazovima života. Ona je bila moj uzor, i želela sam da, kada se suočim sa životnim iskušenjima, mogu biti jaka kao ona. Pre 2006. godine, Vesna Bondžić je bila žena koja se svima trudila pomoći, radila tri posla, bila neprestano u pokretu. Međutim, često sam se prilagođavala drugima i zapostavljala sebe, ne razmišljajući šta je meni potrebno.

Sve se promenilo kada sam se suočila sa dijagnozom karcinoma. U tom trenutku sam mislila da, nakon operacije, dolazi kraj borbi. Ali kada mi je onkolog saopštio da me očekuju dodatne terapije, uključujući hemoterapiju, to me slomilo. Posebno je teško bilo pomiriti se s tim da će mi opadati kosa, jer je to vizuelni simbol bolesti. To je trenutak kada žene prvi put zaista spoznaju lice bolesti, a tada sve postaje stvarno.

Sećam se trenutka kada mi je rečeno da zbog hormonskog statusa mog karcinoma neću moći da postanem majka. Tada sam imala 39 godina. To je bio trenutak kada sam osetila da je moj svet urušen. Ali nisam želela da prihvatim tu prognozu. Potražila sam drugo mišljenje i srela sam doktorku koja me je ohrabrila. Rekla mi je da je imala mnogo pacijentkinja koje su uspele da postanu majke nakon dijagnoze. Taj trenutak mi je promenio život – naučila sam da nikome ne dozvolim da mi ograničava snove ili postavlja granice.

Od tada, moja misija je postala da pomažem drugim ženama koje prolaze kroz slične situacije. Kroz udruženje Ženski centar Milica, trudimo se da pružimo podršku ženama koje se bore sa karcinomom dojke, ali i da ih edukujemo o značaju prevencije.

Možete li podeliti s nama savet za žene? Da li je dovoljan pregled jednom godišnje ili je potrebno više? Šta vi, iz vašeg iskustva, preporučujete?

Prvo želim da pozdravim sve žene koje su ovde prisutne, kao i moj tim iz Ženskog centra Milica, koji svakodnevno pruža podršku ženama. Mi smo tu da im kažemo: "Niste same". Podrška je ključna, kao i edukacija.

Što se tiče pregleda, preporučujem da žene same redovno rade samopreglede dojki. Najbolje je da to bude između sedmog i desetog dana menstrualnog ciklusa, kada su dojke najmekše. Samopregled traje samo deset minuta mesečno, a može spasiti život. Uz to, jednom godišnje zakažite pregled kod lekara. Važno je da vodite računa o svom zdravlju, jer prevencija je najbolji način borbe.

Nakon razgovora, Vesna je održala edukaciju o samopregledu dojke.

(EUpravo zato)