Upravo zato, bronzana skulptura postavljena u centru Osla privlači veliku pažnju prolaznika. Na njoj je prikazana žena dok stoji uspravno i mirno, bez dramatizacije, ali sa vidljivom mastektomijom i bez jedne dojke.
Detalji koji nisu skriveni, već namerno istaknuti kao deo priče koju skulptura želi da ispriča svakom ko u nju pogleda.
Model za skulpturu bila je Norvežanka, Sesilija Flatval, kojoj je u ranim četrdesetim godinama dijagnostikovan metastatski rak dojke.
Kampanje posvećene raku dojke, danas često ističu značaj ranog otkrivanja i uspešnog lečenja, a mnogo ređe govore o ženama koje nastavljaju svoj svakodnevni život sa dijagnozom za koju znaju da trenutno nema leka.
Upravo ovo iskustvo bilo je polazna tačka za nastanak projekta. Da učini vidljivim ljude čije priče često ostaju van društveno prihvatljivih okvira.
Priča o Sesiliji
Sesilija je bila stvarna žena i majka troje dece. Ona je prihvatila da bude model za skulpturu jer je želela da pokaže kako dijagnoza raka sa metastazama ne briše identitet osobe.
Tokom lečenja često je pričala o svakodnevici sa ovom dijagnozom, izazovima sa kojima se suočavaju oboleli, ali i o potrebi da se o smrti razgovara otvorenije. Doživela je da vidi skulpturu završenu, ali i projekat koji je nastao oko nje. Preminula je u aprilu 2023. godine.
Za nju je statua bila način da "razoruža smrt", kako je pričala, ali i mesto koje će njeni voljeni jednog dana moći da posećuju.
Ipak, kako je sama isticala i smatrala, iza njenog lika na skulptuti ne nalazi se samo ona, već i žene različitih starosnih gurpa, porekla, klasa, majke, ćerke i deca onih koji su se borili sa ovom bolešću.
Autor skulpture, norveški vajar Hakon Anton Fageros, s druge strane, svojim delom nije želeo da prikaže ni heroinu, ni žrtvu. Umesto toga, oblikovao je siluetu žene koja stoji mirno i dostojanstveno.
Na njenom telu ostao je ožiljak, trag bolesti koji nije prikriven, jer predstavlja deo njenog životnog iskustva. Time skulptura podseća da tela onih koji su prošli kroz mastektomiju ne moraju da odgovaraju idealima koje društvo često nameće.
Posebnu simboliku nosi i mesto na kom je skulptura postavljena. Umesto da bude smeštena u muzeju ili bolnici, nalazi se u samom centru Osla, tamo gde svakodnevno prolaze na hiljade ljudi.
Ona je tako postala deo svakodnevnog života i podestnik na činjenicu da razgovor o teškoj bolesti konačno treba da izađe iz ordinacija i uđe u javni prostor, gde može da podstakne razmišljanje, pitanja i empatiju.
I dok većina spomenika slavi pobede, Sesilija u centru Osla stoji dostojanstveno i podseća nas da život sa bolešću i svim neizvesnostima, zaslužuje da bude viđen i priznat kao vredan.
(EUpravo zato/brystkreftstatue)
