Rak dojke je najčešći maligni tumor kod žena, ali i jedan od onih koji se najuspešnije leči, ukoliko se otkrije na vreme. Zato je važno da svaka žena zna kako ima pravo da ode na pregled, da pita i traži objašnjenje. Mamografija, ultrazvuk i samopregled nisu luksuz - to su alati koji čuvaju život.
Zato kampanje poput "Pobednica" postoje - da podsete da briga o sebi nije sebičnost, već hrabrost. Podizanje svesti o raku dojke je obaveza šire javnosti, a Marija Tabaković je žena koja trenutno prolazi kroz proces hemioterapije. Ovo je priča o njoj i njenoj borbi.
Nešto nije kako treba
Prilikom tuširanja, Marija je na svojoj dojci napipala kvržicu, kako objašnjava. U tom trenutku, svet je za nju stao, a odlazak kod lekara, dalja dijagnostika i isčekivanje rezultata su joj kako priznaje probudili megalomanska, superćelijska osećanja. Sve se u njoj izmešalo, i strah, i tuga, i neverica, i neizvesnost, ali najviše parališući strah.
Nedugo potom, morala je da se suoči sa dijagnozom: "U glavi odzvanja reč RAK. Lekar govori, ali vi ništa ne čujete – u mislima samo odjekuje: RAK, RAK, RAAAK. Sledi plač, pa strah, pa opet plač... pa ljutnja, srdžba, pa opet plač... onaj najiskonskiji strah."
Sledeća stepenica u njenoj borbi je bio konzilijum i odluka o daljem lečenju, dok se u njoj osećanje straha za život zajedno sa suzama ne smanjuju. U tom trenutku, ipak je skupila snage da pokuša na neki način da pomogne sama sebi.
"Poslala sam jednu haotičnu poruku Ženskom centru "Milica". Ubrzo je usledio poziv i lični razgovor pun emocija u prostorijama Centra. Nakon toga, u mojoj glavi su se slagale misli: DA, ja imam rak. DA, imam rak, ali to ne znači da ću umreti. DA, imam rak, ali postoje žene koje se bore i koje su se izborile. DA, imam rak, i konzilijum je napravio plan moje borbe za fizičko izlečenje. DA, imam rak, i "Milica" je tu – u mojoj borbi za psihološko i duhovno ozdravljenje, koje je jednako važno kao i fizičko, naročito kad misli odlutaju...", objašnjava Marija.
Rolerkoster za telo i um
Lečenje je dugo, izuzetno iscrpljujuće i predstavlja pravi rolerkoster – i fizičke i psihičke snage. Briga o sebi tokom terapija je neophodna, stoga se Marija trudi da svakodnevno šeta, pa makar i po petnaest minuta - iako to nekada deluje kao nemoguća misija, čak i kada je na to "tera" dete.
S druge strane, njen život i dalje teče, svakodnevnica ne može da čeka, a održavanje higijene u domu, priprema hrane, odlazak u nabavku – sve te svakodnevne obaveze joj predstavljaju izazov.
"Dobrim danom" tokom terapija smatra već činjenicu da se tog jutra probudila: "A ako uspem da odem na kafu sa prijateljicom, da prošetamo i pričamo o sasvim trivijalnim, nebitnim stvarima, ili da pogledamo neku predstavu – e, to je onda zaista dobar dan."
Podrška su joj njena i deca njene sestre, sestra, roditelji i prijatelji. Zahvalna im je na nesebičnom davanju, jer su oni njen pokretač - da svakog jutra iznova i iznova ustaje i nastavi sa svojom borbom.
"Ali najveću psihološku snagu, dok se korak po korak borim za svoj život, daje mi Ženski centar "Milica“. Naše kilometarske razgovore putem besplatne telefonske linije 0800/404040 ne mogu dovoljno da opišem. Oni su tu kad su misli najcrnje, kad me strah parališe i kad ne znam da li je bezbedno popiti i čašu obične vode", kaže Marija i konstatuje da je od njih naučila mnogo - o samoj bolesti, o procedurama i protokolima lečenja, kao i kroz iskustva drugih žena koje se bore i koje su se izborile: "Sve to me je nateralo da drugačije pogledam na činjenicu da imam rak. Osećam se osnaženo i verujem u bolje sutra."
Lekcija o sebi i suočavanje sa istinom
Dijagnoza je naterala da nauči dosta toga o sebi, kako sama priznaje na teži način.
"Naučila sam da postojim – baš takva kakva jesam. Da nisam manje vredna osoba ako mi „knedle u supi“ ispadnu gnjecave. Da ne moram da budem ta koja gasi sve požare ovog sveta. Da emocije moraju da se iskažu. Da ono što telo govori mora da se prepozna, čuje i leči dok je još šapat… jer kad postane krik – pretvara se u ranu. Rak ranu."
Ta rak rana o kojoj govori onda dolazi u formi velikih promena i ograničenja, naručito fizičkih: "Još uvek mislim da mogu sve, ali stvarnost me često podseti da nije tako. Pokušavam da se prilagodim novim okolnostima, uz veliku pomoć porodice i prijatelja koji preuzimaju mnoge svakodnevne obaveze na sebe."
Ovo nije jedina prepreka sa kojom se suočila. Sama činjenica da više nije radno sposobna i da prima 65 odsto plate, donela joj je i spoznaju o finansijskoj nemoći. Ironija je da sa dijagnozom troškovi života ne prestaju, već postaju još veći. Ovo nije samo borba za život, već i za puko preživljavanje.
Poruka na kraju razgovora
Na pitanje šta bi proručila ženama kako bi ih podstakla da odu na redovan pregled, Marija poručuje da možda zvuči kao kliše ali: "Bolje je sprečiti nego lečiti! Dakle – svesno, savesno i odgovorno! Sve češći preventivni pregledi!"
Njena parola je da svaka žena treba da bude svesna svojih godina i mogućnosti, savesna u smislu da ne čeka da je neko podseti na preventivni pregled koji može da joj spasi život, a tu je i odgovornost, jer jedino ako smo same prema sebi odgovorne, možemo to biti i prema drugima.
(A.C.)
