Rano je jutro, Tijanu budi alarm. Ustaje i prilazi ogledalu bez očekivanja i one stare navike da na njegovoj površini ugleda poznati odraz. Meseci terapije, operacija i zračenja, ostavili su traga na svakom delu njenog tela.
Ipak, na temenu je primetila nešto novo. Ne kosa kakvu je pamtila, već nežni paperjasti sloj, mek, neposlušan i tek rođen.
Prstima ga je oprezno dotakla, kao da proverava da li je stvaran, za nju u tom trenutku to nije bila samo kosa. To je bio znak da telo, uprkos svemu što je prošlo kroz njega, nije odustalo.
Sve je počelo gotovo neprimetno, promenom koju je mogla da napipa, ali joj u tom trenutku nije pridala značaj. Borba koja je usledila je naučila da živi "od danas do danas", kako će mi kasnije ispričati.
Između brojki na papiru i života sa rakom
Rak dojke je najčešći maligni tumor kod žena u Srbiji. Svake godine dijagnozu dobije više od 4.500 njih, dok približno 1.600 žena izgubi život. Lekari, godinama upozoravaju na isti problem, bolest se često otkriva kasno.
Upravo zato se kao ključne mere izdvajaju redovni preventivni pregledi, samopregledi i pravovremeno reagovanje na svaku promenu.
Lečenje danas podrazumeva kombinaciju metoda koje podrazumevaju operaciju, hemoterapiju, zračenje, hormonsku i ciljanu terapiju, ali ishod u velikoj meri zavisi od trenutka kada je bolest otkrivena.
I dok brojke pričaju jednu priču, statistika ne govori o onome što se dešava unutar čoveka, njegovoj psihološkoj borbi, gubitku identiteta i potrebi za podrškom. Upravo tu počinje priča Tijane Paunović.
Poseta radiologu u Domu zdravlja
Tijana mi je svoju priču započela sa rečima da je u početku opipala promenu veličine zrna graška ispod bradavice. Kako je redovno odlazila na kontrole, "kvržicu oštrih ivica" u tom trenutku nije smatrala opasnom. Međutim, promena se brzo razvijala.
"Kada su umesto jednog postala tri zrna graška, tada sam se obratila radiologu u Domu zdravlja," i kako kaže dobila je umirujući odgovor, da nije ništa ozbiljno i da dođe za godinu dana. Tri meseca kasnije, situacija je bila potpuno drugačija.
"U roku od tri meseca meni je došlo do takvih promena... imala sam invazivan hormonski tumor," objašnjava Tijana.
Jedna od najopasnijih stvari kod raka dojke prema njenom mišljenju jeste to što simptomi često izostaju: "Nikakvi klasični simptomi se ne osećaju. Vi nemate ni temperaturu, ni gubitak težine, ništa."
Ali telo šalje signale, izraslina može da se opipa i specifične je strukture, kako bolest napreduje tumor "podiže" dojku i uvlači je u sebe. Paralelno, dolazi do uvlačenja areole i bradavice i na kraju nemate pola dojke.
Zbog ovoga Tijana danas insistira na jednoj stvari, na svaki simptom treba reagovati i ono što se u njenom slučaju ispostavilo najbitnije: "Uvek tražiti drugo mišljenje."
Prilikom odlaska na pregled na Institut za onkologiju i radiologiju dok je skidala odeću odmah su joj rekli da ima karcinom u poodmakloj fazi.
Lečenje i borba - psihička i fizička
Hemoterapija je bila najteži deo procesa, kako kaže Tijana. Za nju to nije bila samo fizička borba, već i ona mnogo dublja, u kojoj je polako gubila sebe i svoj identitet.
Prošla je kroz više faza lečenja, hemoterapije, operacije i zračenje. Bolest je u njenom slučaju bila dodatno komplikovana jer je imala dva tumora istovremeno i metastaze na limfnim čvorovima. Zbog ovoga operacija u početku nije bila moguća, a u jednom trenutku je i hospitalizovana.
Jedno jutro se probudite, nemate kosu, nemate obrve, nemate trepavice. Meni su otpali nokti, a nervni završeci su mi bili sprženi i nisam imala osećaj u prstima.
Pored fizičkih promena, dolazi i do psihičke tegobe. Svoju dijagnozu je dobila dok je gledala kako se njena sestra bori sa istom bolešću i od nje umire. S druge strane, prolazi i kroz porodično nasilje i razvod koji ni danas nije završen.
Naglašava da joj je u tim trenucima od velike pomoći bila psihološka podrška, koja joj je tokom tog najtežeg perioda "pomogla da ojača".
"Većina pacijenata uđe u ulogu žrtve, i to je jako pogrešno," za nju, bolest nije bila identitet, "ja sam to doživela kao zadatak."
Ipak, u tim najtežim trenucima je shvatila da je podrška ograničena jer je strah okoline često veći od straha pacijenta. Ostala je sama sa ženskim članovima svoje porodice, ali smatra da joj je to bilo dovoljno: "Nikad nisu mogle da znaju kako mi je, ali su bile tu."
Život posle
Danas, godinama kasnije, strah i dalje nije nestao. Na svakih šest meseci radi magnet, skener i tumor markere, a bojazan od rezultata je svaki put prisutna. Ipak, postoji nešto što ostaje jače od straha. Ne sigurnost. Ne uverenje. Već odluka.
"Nikad nisam pomislila da sam se izvukla. Samo živim, od danas do danas," kaže samouvereno i uz osmeh na licu.
Na moje pitanje šta bi poručila za kraj ženi koja možda ovo čita i upravo prolazi kroz sličan problem ima jednostavnu poruku: "Terapija i psihoterapija, zajedno. Takođe, na svaki simptom treba reagovati."
Poslednjih godina onkologija i inovativne terapije doživele su ogromne pomake. Ipak, sa brojevima u Srbiji koji su sumorni, odluka o zdravlju dojki i dalje se oslanja na samoprocenu žena.
Svaka od sagovornica koja je prošla kroz ovu borbu je rekla isto, "toliko je specifično pod prstima, da kad napipaš odmah znaš o čemu je reč". Stoga, kao prva linija "odbrane" i dalje ostaje samopregled dojki,kao i redovni godišnji pregledi kod stručnjaka.
Na skorašnjoj konferenciji posvećenoj zdravlju žena i raku dojke istaknuto je da se žene za preglede ove vrste šalju uglavnom kod ginekologa po domovima zdravlja. Zaključak je bio da je to pogrešan korak jer ginekolozi ne prolaze kroz takve obuke tokom svojih studija.
Na kraju, jasno je da samo podizanjem svesti i redovnim pregledima kod radiologa obučenih isključivo za pregled dojki ove brojke mogu da se promene, a priče kao što je Tijanina ne budu deo naše svakodnevnice.
(EUpravo zato)
