Udeo obolelih žena od raka dojke, mlađih od 35 godina, iznosi oko 2 do 5 odsto, ali se kod njih bolest često otkrije u poodmakloj fazi - jer nisu obuhvaćene rutinskim skriningom. Kod mlađih pacijentkinja karcinom može imati agresivniji tok i zahtevati intenzivnije lečenje.
Jedan od razloga kasnijeg otkrivanja bolesti kod mlađih žena jeste što one nisu obuhvaćene nacionalnim programom skrininga, koji u Srbiji obuhvata žene starosti između 50 i 69 godina.
Takođe, kod mlađih dojke imaju gušće tkivo, što može otežati otkrivanje promena i smanjiti efikasnost mamografije. Zbog toga se u dijagnostici preporučuje češće korišćenje ultrazvuka, a ženama da redovno obavljaju samopregled dojki i da se jave lekaru pri svakoj sumnji.
Trudnoća i postporođajni period, kao u slučaju Aleksandre Stajić, mogu dodatno komplikovati situaciju. Hormonske promene koje se tada dešavaju mogu uticati na tkivo dojke.
Stručnjaci upozoravaju da se svaka kvržica ili promena koja ne prolazi u roku od nekoliko nedelja mora ozbiljno shvatiti, bez obzira na period dojenja.
Upravo takav slučaj ranog otkrivanja, ali i teškog suočavanja s dijagnozom u mladim godinama, doživela je Aleksandra, kada je imala 30 godina. Danas, tri godine nakonsuočavanja sa dijagnozom raka dojke u jednom od najranjivijih perioda života za svaku ženu, ona u okviru kampanje "Pobednice" govori o svom iskustvu.
Prema njenim rečima, kada se osvrne na taj period, on je bio izuzetno težak - u jednom trenutku počelo je nešto najlepše za jednu ženu, rođenje deteta, ali u isto vreme i početak najveće borbe: "Ogroman je bio strah u tom trenutku, koji rečima ne može da se opiše. A sa druge strane neizmerna sreća zbog rođenja deteta, što mi je i dalo ogromnu snagu da se borim."
Kao majka, uspela je da sačuva snagu i mir, čak i u najtežim trenucima. Pored svih izazova koje nose prvi dani sa novorođenčetom, bilo je teško fokusirati se i uživati u svemu tome, ali, kako kaže, dala je svoj maksimum koliko je bilo moguće - svaki osmeh njenog deteta davao joj je snagu da ide dalje, zato danas veruje da njihovo vreme tek dolazi.
Tokom lečenja promenilo se mnogo toga - i fizički i emotivno
"Nakon lečenja sam krenula da više cenim i da uživam u jednostavnim stvarima, drugačije gledam na probleme. Danas na život gledam kao na priliku - da učim, da volim i da radim stvari koje imaju smisla," objašnjava Aleksandra.
Prekretnicu u procesu oporavka donelo je priključivanje Ženskom centru "Milica" - udruženje koje više od decenije okuplja žene koje su prošle kroz lečenje i žele da svoja iskustva i znanje podele s drugima.
Centar organizuje edukacije, psihološke radionice, rehabilitacione kampove i programe podrške namenjene pacijentkinjama i njihovim porodicama. Njihova misija je da svaka žena koja se suoči sa dijagnozom zna da nije sama, da razume svoj put kroz lečenje i da dobije informacije i emocionalnu podršku koja joj može pomoći da povrati snagu, samopouzdanje i kvalitet života.
Zahvaljujući ovakvim inicijativama, sve veći broj žena u Srbiji danas prolazi kroz proces lečenja uz osećaj zajedništva i solidarnosti: "Velika prekretnica se desila kada sam se pridružila udruženju gde sam dobila podršku i savete žena koje su prošle isto što i ja. One su me razumele, objasnile proces kroz koji prolazim, ohrabrile me da nastavim dalje."
Danas Aleksandra živi mirnije i svesnije. Uživanje u šetnji, druženje s porodicom, redovni pregledi, zdravija ishrana i dovoljno odmora postali su deo njenog svakodnevnog ritma. Kako sama priznaje naučila je da je briga o zdravlju prioritet, a ne obaveza.
Svojom pričom, danas želi da ohrabri i druge žene, posebno one koje se suočavaju s istom dijagnozom ili se plaše zbog svoje dece: "Ženama bih poručila da budu hrabre i da veruju da je put do izlečenja dug, da ima i uspona i padova, ali najvažnije je da će na kraju sve biti dobro."
Rak dojke na zaobilazi ni mlađu populaciju
Rak dojke, iako najčešći među ženama starijim od 50 godina, ne zaobilazi ni mlađu populaciju, što ukazuje na potrebu za većom edukacijom o samopregledu, redovnim kontrolama i praćenju sopstvenog zdravlja i nakon trudnoće. Aleksandrin primer potvrđuje koliko je rano otkrivanje ključno, ali i koliku ulogu ima psihološka i socijalna podrška tokom lečenja.
Savremene terapije značajno povećavaju stopu preživljavanja, a kombinacija pravovremene dijagnoze, odgovarajućeg tretmana i podrške okoline može značiti razliku između bolesti i potpunog oporavka. Priče poput Aleksandrine podsećaju da je informisanost prva linija odbrane.
(A.C.)
