Tokom trke s bikovima u Španiji sedam ljudi povređeno, jedan uboden rogom! Zašto je ovaj običaj tako popularan?

Jedan muškarac je povređen u trci sa bikovima tako što je uboden rogom, a još sedmoro ljudi zadobilo je povrede tokom druge jutarnje trke s bikovima na festivalu San Fermín u Pamploni, Španija, gde hiljade ljudi svake godine pune uske ulice srednjovekovnog grada kako bi učestvovali u ovoj vekovima staroj tradiciji.

Ostalih sedmoro učesnika prošlo je sa modricama i kontuzijama, uglavnom na ramenima i glavi.

Tokom trka s bikovima, borbeni bikovi se puštaju niz krivudave kaldrmisane ulice i trče ka areni za borbu s bikovima. Stotine trkača, obučeni u tradicionalnu belu odeću s crvenim pojasom i maramom, trče zajedno sa životinjama.

U svakoj trci učestvuje i do 4.000 ljudi, a staza duga 846 metara obično se pretrči za tri do četiri minuta.

Trku posmatraju hiljade gledalaca sa balkona i drvenih ograda duž trase, dok milioni ljudi širom sveta prate događaj uživo na televiziji.

Ovog utorka, jedan od bikova se iznenada zaustavio usred trke i nekoliko minuta uzastopno nasrtao na trkače, izazvavši napetu situaciju.

Festival, koji je svetsku slavu stekao zahvaljujući romanu Ernesta Hemingveja "Sunce se ponovo rađa" iz 1926. godine, traje sedam dana i obično se održava početkom jula.

Povrede tokom ovakvih trka nisu retkost, svake godine se širom Španije održe stotine sličnih manifestacija. Na festivalu u Pamploni je u poslednjih sto godina poginulo najmanje 16 trkača. Najsmrtonosniji dan bio je 13. jul 1980. godine, kada su dva bika usmrtila četvoro ljudi. Poslednji smrtni slučaj zabeležen je 2009.

Ostatak dana ispunjen je hranom, pićem, muzikom i raznim kulturnim sadržajima, uključujući borbe s bikovima. Trke s bikovima i borbe s bikovima deo su istog festivala San Fermín u Pamploni i čine neraskidivu celinu tradicije koja traje vekovima. Svakog jutra, šest borbenih bikova juri uskim gradskim ulicama za trkačima u spektaklu poznatom kao encierro a zatim ti isti bikovi, nekoliko sati kasnije, završavaju u areni gde se bore protiv profesionalnih matadora i bivaju ubijeni. Dok se trke posmatraju kao adrenalinski izazov i atrakcija za turiste (ali takođe su kontroverzne), borbe s bikovima su mnogo kontroverznije zbog svog krvavog ishoda i sve su češće na meti kritika zbog okrutnosti prema životinjama.

Ukinuta nagrada za borbe sa bikovima

Ono što usledi nakon trke sa bikovima je podjednako, ako ne i spornije od toga, a to su borbe sa bikovima. Zato je, kao vid borbe protiv toga, polovinom prošle godine Španija ukinula godišnju nagradu za borbu s bikovima što je izazvalo nezadovoljstvo konzervativaca koji se zalažu za očuvanje te vekovne tradicije.

Iako je jedni smatraju i oblikom umetnosti, kritičari se zalažu za ukidanje borbe i trke sa bikovima jer strahuju za zdravlje životinja.

Tamošnje vlasti su saopštile da su svoju odluku o ukidanju nagrade zasnovale na "novoj društvenoj i kulturnoj stvarnosti u Španiji" gde je porasla zabrinutost zbog dobrobiti životinja, a posećenost većina arena je opala.

Pojedini zvaničnici su naglasili i da "mučenje ne treba da se nagrađuje javnim novcem".

Nacionalna nagrada je iznosila 30.000 evra i dodeljivala se slavnim toreadorima ili kulturnim udruženjima povezanim s tradicijom borbe s bikovima. 

Protivljenje borbama s bikovima poraslo je i u Južnoj Americi, gde je tradicija izvezena u 16. veku, pa u južnoj Francuskoj, gde se proširila u 19. stoleću.

Kako su Španci razvili borbu sa bikovima?

Borbe sa bikovima su u srcu španske kulture već vekovima.

Ipak, teško je reći kada se započelo sa ovim običajem. Još u praistoriji su se bikovi verski obožavali ili prinosili kao žrtve bogovima u Mesopotamiji i u određenim delovima Mediterana.

Iberijska plemena su potom počela da organizuju događaje u kojima su se ljudi borili sa bikovima. U to vreme su Grci ovakve borbe smatrali spektaklom, o čemu svedoči i freska iz 2.000 godine pre nove ere u Knososu.

Kasnije su u borbama uživali kalifi koji su u 12. veku vladali Andaluzijom. Na taj način je Alfonso VII de Leon i Kastilja (1105-1157) proslavio svoje venčanje sa Berengarijom od Barselone.

Bik je puštan u grad ili na gradski trg, a onda bi se aristokrata borio sa njim, jašući konja i noseći dugačko koplje.

Postojale su osobe koje su bile zadužene da dokrajče životinju, pa su prozvani matadorima (matar na španskom znači ubiti, a toro označava bika). Ta profesija je potom na severu Španije postala veoma unosna i poštovana, pa su ih monarsi unajmljivali za brojne svečanosti.

Crveni ogrtač

Stručnjaci smatraju da su moderne borbe sa bikovima počele 1726. kada je Francisko Romero, poznati matador iz Ronde, počeo da koristi mač i prepoznatljivi crveni ogrtač. Nakon toga učesnici više nisu ulazili u borbu na konjima.

Do kraja 18. veka je narod sve više tražio borbe sa bikovima tako da je aristokratija izgubila monopol nad tim aktivnostima. Borbe sa bikovima su postale poštovana i časna profesija.

Početkom 19. veka su bile celodnevne: matadori su se borili sa 12 ili 14 bikova u dve sesije, ujutru i uveče.

Potom je ustaljena norma od šest do osam bikova - media korida, a 1868. je izgrađena prva arena u Valensiji.

Junak Huan Belmonte

Huan Belmonte (1892-1962), buntovnik rođen u romskoj porodici u Trijani, smatra se ocem modernog stila španskih borbi sa bikovima.

Kada nije motrio na očevu tezgu, što se često događalo, sanjao je o tome da postane veliki borac sa bikovima.

Sa svojim prijateljima bi noću provaljivao na rančeve gde bi se sa ogrtačima suočavali sa bikovima. To je imalo i svoju cenu: često su zadobijali ozbiljne povrede ili bi ih jurili besni farmeri.

Prvog bika je ubio u julu 1910, a debitovao je pred publikom dve godine kasnije.

Kada je postao profesionalac, uneo je revoluciju svojom neutrašivošću. Stajao bi na svega nekoliko centimetara od bika. Samo 1933. i 1934. je proboden 12 puta u najmanje 30 borbi.

Mnogi smatraju da bi stvari bile drugačije da nije bilo toreadora i matadora poput Belmonta. Možda bi borbe sa bikovima mnogo ranije bile potpuno iskorenjene.

Uprkos svemu, i danas u Španiji postoje mladići koji sanjaju da budu slavni toreadori jer im to povećava adrenalin, a i čini važan deo njihove istorije i kulture.

(EUpravo zato)