Uske ulice Madrida, nekada svedoci paradnih koraka pripadnika Falange, danas ispunjene glasom turista, studenata i uličnih prodavaca. Teško je i zamisliti da je pre pola veka, Španija bila pod jednim od najdugotrajnijih autoritarnih režima u modernoj istoriji Evrope.
Ipak, senka Franciska Franka, generala koji je Španijom vladao od 1939. godine do svoje smrti - tačnije 20. novembra 1975. godine i dalje se "proteže" kroz sećanja i političke rasprave.
Frankov režim i nasleđe
Izvori iz perioda nakon Frankove smrti pokazuju da je više od 30.000 ljudi bilo sahranjeno u Dolini palih (Valle de los Caídos), monumentalnom memorijalu isklesanom u stenama Sijere di Gvadarme, na 50 km od Madrida.
Prvi ozbiljan institucionalni napor da se nasleđe frankizma preispita i da se memorijal reinterpretira, započet je tek početkom 21. veka. Sa Zakonom o istorijskom pamćenju iz 2007. godine (Ley de Memoria Histórica), Španija je tada prvi put zvanično priznala žrtve građanskog rata i diktature, otvorila pitanja ekshumacija masovnih grobnica i uvela obavezu uklanjanja frankističkih simbola iz javnog prostora.
Zakon je postavio temelje za transformaciju samog memorijala, naglašavajući da on ne može služiti kao mesto veličanja diktature, već kao prostor sećanja na sve stradale.
Dalje, Zakonom o demokratskom pamćenju (Ley de Memoria Democrática), koji je definisao memorijal kao civilni prostor posvećen žrtvama i institucionalno zabranio apologiju frankizma, čitav proces je dodatno produbljen.
Ovaj zakon omogućio je i ekshumaciju posmrtnih ostataka Franciska Franka iz memorijala 2019. godine, kao i nastavak ekshumacija identifikovanih žrtava. Time je Dolina palih počela da se pretvara iz kontroverznog mesta režimske simbolike u kompleks namenjen sećanju, dijalogu i preispitivanju istorije 20. veka.
Danas ovaj prostor nije samo arhitektonski poduhvat, već i fizički podsetnik jedne epohe i ideologije u kojoj se nacionalni identitet gradio kroz religiju, vojsku i centralizovanu moć.
Kako je španska tranzicija uticala na Evropu?
Dok su se Italija i Nemačka nakon Drugog svetskog rata okretale ka integraciji i demokratskom putu, Španija je ostala izolovana - pod cenzurom i represijom.
Ipak, politikolozi smatraju da je upravo ovo stanje koje je trajalo do 1975. godine, stvorilo paradoks: španska tranzicija je postala jedan od najbržih i organizovanijih prelaza iz autoritarizma u demokratske vode. U godinama koje slede - od Portugala do postkomunističkih zemalja Centralne i Istočne Evrope - mnoga društva će slediti ovaj model.
Današnji evropski identitet, zasnovan na pluralizmu i zaštiti ljudskih prava, u velikoj meri je oblikovan iz lekcija 20. veka, a jedna od glavnih je svakako bila era Franciska Franka.
Način na koji se Španija nosi sa svojim autoritarnim nasleđem ostaje važan podsetnik da se demokratske vrednosti ne podrazumevaju same po sebi, već se iznova grade kroz suočavanje sa prošlošću.
