Sa svojim pegama kakve imaju leopardi, Navaro, mužjak risa, oglašava se tokom sezone parenja dok se približava zamci-kameri.
Dužine oko 100 cm i visine 45 cm, iberijski ris je retka pojava. Ali sada ih ima više od 2.000 u divljini širom Španije i Portugala, što znači da ih je danas mnogo lakše videti nego pre 20 godina.
"Iberijski ris je bio na ivici izumiranja", rekao je Rodrigo Sera koji vodi program reprodukcije širom Španije i Portugala.
U najkritičnijem trenutku ostalo je manje od 100 risova u dve populacije koje nisu bile u međusobnom kontaktu, a samo 25 od njih bile su ženke reproduktivne dobi.
"Jedina vrsta mačaka koja je bila ugrožena na ovom nivou bio je sabljasti tigar pre nekoliko hiljada godina", rekao je.
Pad populacije risova delom je uzrokovan povećanjem obradivih površina, porastom smrtnosti na putevima i nedostatkom hrane.
Divlji zečevi su ključni plen za risove, a dve pandemije dovele su do smanjenja njihove populacije za 95 odsto.
Do 2005. godine Portugal više nije imao risove, ali te godine Španija je zabeležila prvo leglo rođeno u zatočeništvu.
Prošle su još tri godine pre nego što je Portugal odlučio da sprovede nacionalni akcioni plan za očuvanje vrste. Nacionalni centar za uzgoj iberijskih risova izgrađen je u Silvešu, u Algarveu.
Ovde se risovi nadgledaju 24 sata dnevno. Cilj je dvostruk – priprema za život u divljini i parenje za reprodukciju.
Sera je govorio šapatom, jer čak i na udaljenosti od 200 metara možete izazvati stres kod životinja koje su smeštene u 16 ograđenih prostora, preneo je BBC.
Ipak, ponekad je stres upravo ono što je risovima potrebno.
"Kada primetimo da leglo postaje previše samouvereno, ulazimo unutra, pravimo buku i plašimo ih kako bi se ponovo naučili penjanju na ograde. Treniramo ih da se drže podalje od ljudi u divljini", objasnio je Sera.
To je delom zbog njihove zaštite, ali i kako bi se klonili ljudi i njihovih životinja.
"Ris treba da ostane ris, a ne da ga ljudi tretiraju kao kućnu mačku", napomenuo je.
Kako ne bi pomešali hranu s ljudima, hrane ih kroz tunelski sistem u centru.
Kada dođe vreme, risovi se onda puštaju u divljinu.
Genetika određuje gde će biti pušteni kako bi se smanjili rizici od parenja u bliskom srodstvu ili širenja bolesti. Čak iako je ris rođen u Portugalu, može biti premešten u Španiju.
Pedro Sarmento, koji je odgovoran za ponovno uvođenje risova u Portugalu, proučava iberijskog risa već 30 godina.
"Kao biolog, postoje dve stvari koje me fasciniraju. To je životinja s relativno malom glavom u odnosu na telo i izuzetno širokim šapama. To im daje sposobnost skoka koja je vrlo retka", rekao je Sarmento.
Program uzgoja i povratka risova ocenjeni su kao veliki uspeh, ali kako njihov broj raste, mogu se pojaviti i problemi.
Kako se risovi često puštaju na privatna imanja u Portugalu, organizatori programa reprodukcije prvo moraju da postignu dogovor s vlasnicima.
Kuda životinje odlaze nakon toga zavisi od njih samih, a iako je bilo nekoliko napada na kokošinjce, Sarmento kaže da ih nije bilo mnogo.
"Ovo može izazvati nelagodu među lokalnim stanovništvom. Pojačavamo kokošinjce kako risovi ne bi mogli da im priđu, a u nekim slučajevima pratimo risove i plašimo ih ako je potrebno", rekao je.
Litio - jedan od prvih risova puštenih u Portugalu
Sarmento je pomenuo Litija, jednog od prvih risova puštenih u Portugalu.
Šest meseci je Litio boravio na istom području, ali je tim izgubio njegov trag.
Na kraju je stigao do Donjane, nacionalnog parka u južnoj Španiji, odakle je prvobitno došao.
Kako je bio bolestan, lečen je i vraćen reproduktivnom timu u Algarveu.
Nakon puštanja iz centra, Litio je ubrzo krenuo nazad ka Donjani, preplivavši reku Gvadijanu kako bi stigao do Španije.
Na neko vreme je nestao, ali je na kraju vraćen u Algarve.
Kada je treći put pušten, Lítio se nije vratio u Španiju, već je prešao 3 km, našao ženku i nikada se više nije pomerio.
"On je najstariji ris kojeg imamo ovde i otac je mnogih mladunaca", rekao je Sarmento.
Tri decenije nakon što je Španija odlučila da spasi risa, ova vrsta više nije ugrožena, a Sarmento se nada da će do 2035. godine dostići povoljno stanje očuvanja.
Da bi se to desilo, broj risova u divljini mora da poraste na 5.000-6.000.
"Gledao sam kako ova vrsta nestaje. Neverovatno je da sada možemo da vidimo risove u prirodi ili na snimcima kamera skoro svakodnevno", izjavio je Sarmento.
Ipk, i u radu ovih timova i dalje postoje veliki izazovi. Prošle godine, 80 odsto uginulih risova stradalo je na putevima.
Za sada, međutim, stručnjaci smatraju da je iberijski ris spašen.
(EUpravo zato/BBC)
