Četiri dokumenta usvojena nakon strahota Drugog svetskog rata trebalo je da postave granicu onome što je dozvoljeno čak i u ratu. Danas, 77 godina kasnije, pitanje više nije da li međunarodno humanitarno pravo ima dovoljno pravila, već da li postoji politička volja da se ona zaista primenjuju.
Rat ne počinje nužno kršenjem prava. Počinje političkim odlukama, sukobima interesa, neuspehom pregovora i izostankom kompromisa. Ali kada oružje progovori, pravila postaju poslednja linija odbrane onih koji više ne mogu da se brane sami.
Upravo zbog toga Ženevske konvencije i danas imaju istu svrhu zbog koje su usvojene 12. avgusta 1949. godine u Ženevi, da podsete države da ni rat ne ukida ljudskost.
Četiri konvencije nastale su nakon Drugog svetskog rata, u trenutku kada je svet iza sebe imao milione mrtvih, razorene gradove i iskustvo masovnih zločina. Njima su utvrđena pravila o zaštiti ranjenika i bolesnika na kopnu i moru, ratnih zarobljenika i civilnog stanovništva.
Njihova pravila kasnije su dodatno razvijena Dopunskim protokolima, usvojenim 1977. i 2005. godine.
Ali nijedan međunarodni dokument, koliko god bio važan, ne može sam po sebi zaustaviti granate. Pravila postoje. Problem je njihova primena.
Sedam i po decenija nakon usvajanja Ženevskih konvencija svet i dalje svedoči napadima na civile, bolnice, škole i drugu civilnu infrastrukturu, kao i uskraćivanju humanitarne pomoći.
Zato je danas možda važnije nego ikada postaviti jednostavno pitanje: šta vredi međunarodno pravo ako nema dovoljno političke volje da se ono sprovede?
U toj rečenici možda je sadržan i najveći paradoks savremenog međunarodnog humanitarnog prava. Svet je tokom decenija izgradio veoma razvijen sistem pravila, ali se istovremeno suočava sa sve većim brojem situacija u kojima se ta pravila dovode u pitanje.
U svetu danas istovremeno traje više od 130 oružanih sukoba, dok brojke same po sebi ne mogu da pokažu razmere ljudske tragedije.
Iza svakog sukoba ostaju ljudi koji gube domove, porodice, zdravlje i budućnost. Posebno su ugroženi oni koji ne učestvuju u borbama - civili, deca, bolesni i ranjeni.
Šta zapravo štite Ženevske konvencije?
Ženevske konvencije postavljaju pravila koja važe i u najtežim ratnim okolnostima. One zahtevaju humano postupanje prema ranjenicima, bolesnicima, ratnim zarobljenicima i civilima, kao i zaštitu ljudi koji ne učestvuju direktno u borbama.
Njihova osnovna poruka može se svesti na jednu rečenicu:
Rat nije bezakonje.
Postoje granice koje ne smeju biti pređene, bez obzira na to ko je započeo sukob, ko smatra da ima pravo na pobedu i kakvim ciljevima opravdava svoje postupke.
Sve je počelo kod Solferina
Ideja o međunarodnim pravilima za zaštitu žrtava rata vezuje se za švajcarskog preduzetnika Anrija Dinana.
1859. Dinan je prisustvovao bici kod Solferina u severnoj Italiji i zatekao hiljade ranjenih vojnika kojima nije imao ko da pomogne. Njegovo iskustvo dovelo je do inicijative koja će promeniti način na koji svet posmatra rat i odgovornost prema njegovim žrtvama.
Dinanova nastojanja doprinela su osnivanju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i razvoju međunarodnih pravila za zaštitu žrtava rata.
Gotovo vek kasnije, iskustvo dva svetska rata pokazalo je koliko su takva pravila neophodna.
Kada bolnica postane meta
Jedna od najtežih posledica kršenja međunarodnog humanitarnog prava jeste činjenica da se rat sve češće preliva na mesta koja bi trebalo da budu utočišta.
Bolnica bi trebalo da bude mesto lečenja, škola mesto obrazovanja, a humanitarni konvoj način da pomoć stigne do ljudi kojima je najpotrebnija.
Kada takva mesta postanu mete ili kada se humanitarna pomoć sprečava da stigne do stanovništva, posledice ne trpe samo oni koji su direktno uključeni u sukob. Najveću cenu često plaćaju civili.
Napadi na bolnice, škole i drugu civilnu infrastrukturu, kao i blokiranje humanitarne pomoći, Hrvatski Crveni krst navodi kao primere postupaka koji imaju razorne posledice po civilno stanovništvo i mogu predstavljati ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava.
Zato zaštita civila nije sporedno pitanje međunarodnog prava. Ona je jedan od njegovih temelja.
Odgovornost nije samo pravna
Posebnu odgovornost imaju politički lideri, jer ratni sukobi najčešće nisu neizbežni. Prethode im odluke, pogrešne procene, prekid komunikacije i neuspeh diplomatije.
Zbog toga se poštovanje međunarodnog humanitarnog prava ne može posmatrati samo kao pravno pitanje. Ono je i političko, ali pre svega ljudsko pitanje.
Razlog zbog kojeg se godišnjica usvajanja Ženevskih konvencija i danas obeležava nije zato da bi se svet podsetio da su 1949. godine doneta četiri važna dokumenta, već zato da bi se podsetio šta ta dokumenta znače kada se rat zaista dogodi.
Jer vrednost pravila ne meri se onda kada ih je lako poštovati. Njihova vrednost vidi se u trenutku kada je najteže poštovati ih.
Čovečnost kao poslednja granica
Ženevske konvencije nastale su iz iskustva jednog od najmračnijih perioda moderne istorije. Njihova poruka, međutim, nije vezana samo za prošlost.
U svetu u kojem istovremeno traju brojni oružani sukobi, one ostaju podsećanje da nijedan politički cilj ne bi smeo da bude iznad ljudskog života i dostojanstva.
Sedamdeset sedam godina kasnije, najveći problem zato možda nije nedostatak novih pravila, jer ona već postoje.
Mnogo je važnije pitanje da li će oni koji imaju moć da odlučuju o ratu i miru imati dovoljno političke hrabrosti da ih poštuju i da zahtevaju njihovo poštovanje od drugih.
Jer ljudskost ne sme biti žrtva rata, a ukoliko se ta granica jednom izgubi, nijedan pravni dokument neće biti dovoljan da je sam vrati.
(M.A./EUpravo zato)
